(roman u nastajanju)
Poučen, valjda, ovim, po njega traumatčnim iskustvom, Bibliotekar mi je rekao:
-Nikom ne bih savetovao da umre u bolničkom krevetu. Ovo što sam doživeo je trening smrti. Kad dođe vreme za odlazak najbolje je da čovek ostane u svojoj kući ili tamo gde se osećao najbolje. Recimo u našoj biblioteci. To može biti stresno za one koji ga zateknu mrtvog, ali i tada on oseća da ima nekoga pored sebe.
Zatim me je zamolio da mu, preko svojih veza sa mladim momcima koji su spremni na sve, pronađem dobar revolver.
-Kupio bih ga. Metak je najbolji penicilin.
Dvoumio sam se.
Znao sam momka koji je radio u policiji pa je zbog kršenja propisa službe izbačen iz nje. Pričao mi je da je oduzimao ljudima nelegalno i neregistrovano oružje koje bi unosio u zapisnik, ali umanjenog broja. Imao je lepu kokekciju pištolja raznih kalibara.
-Strašne stvari se dešavaju u životu, ali - rekoh mu – moguće je oporaviti se od njih.
-Dok si mlad – reče. – Dok si mlad sve nade su tvoje…
-Mislim da je to moguće i u vašem slučaju.
-Nisam više u cvetu mladosti. Osećam kako brzo venem. Oni stanari… pa majka...Zamisli samo, ima već 91. godinu i visok šećer. Lekari su nam rekli da je jedini lek da joj odrežu nogu do ispod kolena jer je zahvaćena gangrenom. Ako to ne učine, umreće za šest meseci. A ako amputiraju može poživeti i do stote. Šta misliš na šta se odlučila?
-Da mirno živi pa koliko god to bilo.
-Koješta. Iduće nedelje seku joj nogu. Čovek bi da živi večno. A to je nemoguće. Da bi se čovek nosio sa traumama ne bi trebalo nikada da sakriva svoj bol, da ga izbegava, odguruje i da mu okreće leđa. Potrebno je da se bolu i traumi obrati pažnja. Bol mora da se izrazi, bilo kako, ali ako ne izađe rečima, slikom, muzikom onda čovek umire pre smrti, razumeš.
Jedna od najpoznatijih skika koja obrađuje temu bola je Van Gogovo„Polje pšenice“.
Van Gog je pri stvaranju te slike koristio tehniku koja se zove „impasto“. Ova tehnika podrazumeva nanošenje gustog sloja boje na platno da bi se stvorio kontrast između težine okoline i suštine motiva., odnosno lica zabrinutih seljanki koje žanju teško, poleglo žito, pred kišu.
Seljanke su bile njegove povremene znojne i nečiste ljubavnice. Na brzinu, za gulden, na otkosu, ispod štafelaja koji je sve pamtuo. Raskopčane košulje bele, haljine bez gaćica, mošus kakav izlučuju ženke poljskog jelena.
Van Gog je, tek naknadno je utvrđeno, na platno nanosio slojeve zemlje i blata, pa čak i kravljeg izmeta. Sve to pripada ljudima.
To je malo ko radio čak i među postimpresionistima kojima su pripadali i Pol Sezan i Žorž Sera, recimo.
Slika je nastala u Avru.
Menjala je vlasnike. Prvo je pripadala Van Gogovom bratu a zatim je brzo prelazila iz ruke u ruku da bi postala vlasništvo Mirjam de Rotšild.
Nemci su tokom rata opljačkali kolekciju Rotšildovih i sliku 1941. prebacili u neku galeriju u Parizu, u kojoj su nacisti čuvali dela koja su smatrali degenerisanim jre nije slavila rad nego nesreću, muku, siromaštvo, prostituciju i zebnju od sutrašnjice.
„Gomila pšenice“ je poslednji put viđena u javnosti 1905. godine u amsterdanskom muzeju. Ne zna se gde je sada i da li je uopšte sačuvana.
Potražio sam u bibliotečkoj Enciklopediji likovne umetnosti tu sliku. Jedva sam je pronašao. Na njoj nije bilo nikakvih žena, samo pšenica povijena usled vetra, nekoliko crvenih bulki i tamni, strašno tamni borovi u oluji.
Bibliotekar je, siguran sam iz najbolje namere, povećavao doživljaj unoseći nepostojane mračne naslade i zdrave mlade seljanke koje se podaju guravom opijatskom slikaru i tim povećanjem srama i svojevrsnog poniženja, pa i patnje njihove i Van Gogove, povećavao je svoju sposobnost da se nosi sa njom.
To je potvrdio i poslednjom rečenicom u poglavlju XXIII svoje sveske.
Da bismo shvatili tuđu patnju, moramo je prethodno imati u sebi.Ali, zašto se čovek rađa? Zar za patnju?!
Da li uopšte postoji poslednja suza?
Ne znam.
Znam samo da svet, na bilo koji način, mora da postane lepši i bolji.
A od sveg blata, izmeta, urina - najgori je zaborav.
Sledećeg jutra jedna ruža u Spomenkinom vrtu je počela da se suši.
Nije postojao nijedan razumljiv razlog za to.
Neokrenuta prošlost je kao strašni krilati zmaj izlazila iz podzemlja i proždirala prećutane istine.
(nastaviće se)
Нема коментара:
Постави коментар