(odlomak iz romana u nastajanu)
XXIV
Približavalo se vreme izložbe. Bibliotekar je postajao sve nervozniji. Pokušavao je da sazna na koliko slika može računati.
Nastavnik likovnog Šnajder je vrdao sa odgovorom. Na pitanje šta se dešava odgovarao je da nema dovoljno kvalitetnih autora i da su ostali, samo slike male vrednosti.
-Uglavnom mrtve prirode.
-Kakve
mrtve prirode?
-Jabuke, retko kruške u staklenom ili metalnom
ovalu. Kao da na svetu nema ničega osim zimskog voća.
-A kako stojimo sa aktovima – pitao je tišim glasom Bibliotekar.
-I tu smo tanki. Ja radim na jednom, a ostali ćute. Možda radi Bibika kod Kasnopoza. One radnje preko puta škole. Taj zna sa ženama.
Bibliotekar se zamislio.
-Ne smemo da preterujemo sa ženskim aktovima. Nije ovo 19 vek. Optužiće nas da smo muške svinje.
Nastavnik je samo slegnuo ramenima.
-Vi znate da su mene već više puta nepravedno i neopravdano optuživali da sam portretisao učenice…
Bibliotekar se na to gradio mutav.
-A varoški slikari su sada već stariji ljudi.
-Pa šta? Svi starimo.
-Nemojte tako – rekao mu je energično nastavnik likovnog Đuro Šnajder. – Ima nas još duhom mladih. Samo, meni su zabranili rad u školskom ateljeu. Sad se snalazim kako znam i umem. Ponekad sam prinuđen da plaćam modele. Dajte nam vremena.
Bibliotekar Šams mu je odbrusio da i on ima problena sa upravom
-Misle da se šegačim sa bolovanjem. A sud ima vremena. Ne smemo da odustanemo.
-Vi ste ugledan čovek u ovom gradu, Obiđite slikare. Sve su to amateri, ali nije važno. Oni vole da ih neko podseti da su umetnici. Obradovaće se. A ćujem da i vaš stanar nešto crtka…
Bibliotekar se stresao.
-On ne dolazi u obzir.
-Video sam neke njegove radove. Vrlo, vrlo obećavajuće.
-On je lud.
-Toliki slikari su završili u ludnici.
-Možemo valjda bez njega?
-Dobar je.
-Šta ta pijandura uopšte može da nafarba?
-On crta ljude kojima brije brade.
-Partizanska posla.
-I ljude kojima skraćuje kosu. Naročito su mu zanimljivi ćelavi ljudi.
Bibliotekar koji je počeo da ćelavi se zagrcnuo od iznenađenja.
-Skuplja njihove poslednje dlake, maže ih lepkom i ptremazuje srebrnom ili nekom fluorescentom farbom. Ima čitav ciklus koji je nazvao „Konačni obračun“.
-Zar ne vidite da aludira na mene?
-Nemoguće je to utvrditi. Ljudi skloni iluzijama prave od svojih poruka svojevrsne zagonetke. Na primer, ja sam radio akt jedne zrele lepe žene ali se ona plašila da je okolina ne prepozna i tražila je da naslikam oleandere, one od kojih se pravi otrovni čaj, ispred njenih jakih grudi.
-Da li je znam – pitao je Bibliotekar.
-Ne verujem. Ali, pozivam vas da dođete na čas slikanja kod mene u stanu, ponedeljkom u osam uveče. Naravno, sedećete iza paravana i biti vrlo tihi.
-Ne bih voleo da me pogrešno shvatite – rekao je Bibliotekar.
-Taman posla. Muškarci smo. Samo…
-Šta samo?
-Kad biste mogli da nađete nekog da otkupi njen portret. Ne zamerite. Od nečega mora da se živi. Ja njoj dajem polovinu. Ona je instruktorka plesa. Nekadašnja balerina. Ruskinja.
-Videću – odgovorio je Šams.
-Onda, dolazite u ponedeljak?
-Zavisi – rekao je Šams.
-Javite mi. I da, sad se setih, posebne usluge gospođica naplaćuje.
Bibliotekar je osetio da je to test.
-Koliko – pitao je sa knedlom u grlu.
-To ćete morati sa njom.
Bibliotekar je izašao iz školske zbornice pitajući se šta je mislio da postigne sa izložbom u malom mestu. Zar mi vrednot raste ukoliko podižem opštu vrednost života – pitao se ali nije nalazio odgovor.
Nera se za to vreme spremala za odlazak kod Bibike na večernji akt, koji je ona zvala avetinjski.
Uvfrčkala je sve dlačice na svom zategnutom telu gelom za učvršćivanje kose. Malo je bolelo dok je hodala ka Bibikinom dvorišnom stanu ukrštajući tanke noge koje su nosile velike sise.
(nastaviće se)
Нема коментара:
Постави коментар