MILAN TODOROV: VELIKE LJUBAVI VELIKIH UMETNIKA

 (odlomak iz romana u nastajanju)

Civilizacija nam se sve otvorenije prikazuje u neprijateljskom izgledu. Čak i žene imaju u očima nešto što bi se lako moglo poistovetiti sa odlučnom mržnjom ili prezirom. Sa takvim pogledima sve liče jedna na drugu. Deluju ne opasno, nego nekako grubo na nepredvidljiv način. Svaki pokret koji čine deluje kao talas neiskazanog ali prenapregnutog gneva. 

Ne preterujem. 
Tako je još od kraja devetnaestog veka. 
Ljudi su stoga počeli da beže od evropskih žena. 
Gogen je 1891. godine pobegao na Tahiti i tamo pronašao svoju muzu i svoj slikarski model, egzotičnu crnu Tehuru.
Gogen je bio sitan, gadnih crta lica, pogrbljen starac i od tahire je očekivao da ga podmladi.
Gogen je bio stariji od nje dvadeset i osam godina. Posle samo dve godine ostavio je i vratio se u Francusku željan priznanja u umetničkim krugovima.
Ali, tajna njegovog neuspeha sa lepom mladom Tahićankom je u tome što je Gogen osećao da gubi mušku moć a sa njom će, bojao se, nestati i njegova stvaralačka snaga. 
Veza između libida i stvaranja  na koju je u svom zapisu ukazao Bibliotekar mi se sada,posle toliko godina,kada sam s ei sam okušao u pisanju, činila sasvim uverljivom.
Da bi se utešio slikao je jarkim bojama koje nisu odgovarale stvarnosti a ljudi na njegovim slikama su najčešće konture ili siluete. Plašio se snažnih tela drugih muškaraca. Gogen je sada bio nevin. Nikada nije imao jaku potenciju a na Tahitiju jeu je potpuno izgubio. Nije mogao da se sa tim pomiri i lagao je sebe i svet unoseći u svoje slike mitološke figure umesto figure stvarnog muškarca.
Žene je slikao jednostavnim zaobljenim linijama koje su naglašavale njihov eros i plodnost.
Njegova najpoznatija slika Dve Tahićanke je slika u kojoj je odsustvo muškarca više od slučajno izabranog motiva.
Nera je ostala u drugom stanju.
Svi smo se u našem malom trojstvu pitali ko je otac.
Bibliotekar je tvrdio da uopšte nije važno ko je otac.
-U mnogim polinezijskim plemenima  - rekao je - ne postoji pojam oca. Važna je samo majka. Sveta majka.
Zašao je već u pedesete i njegova filozofija je na pola životnog puta oslobođena svakog pesimističkog osećamja. 
Njegova žena se onesvestila kad joj je iskreno priznao da je dete možda njegovo.
Kad je, posle polivanja hladnom vodom iz zajedničke česme u dvorištu, prilikom kojeg su se berberin i njegova verenica sablažnjavali iza providnih zavesa na ona dva lepa prozora u odeljenom delu dvorišta – nekako došla sebi, rekla je da prihvata dete.
-Polako – rekao je Bibliotekar. – Šta ako nisam ja, nego onaj student koji me zamenjuje.
Žena je rekla da to ništa ne menja.
-Student i ta mala drolja ionako nemaju mogućnosti da odgajaju dete – odgovorila je.
Nera se nije izjašnjavala. 
Samo je rekla:
- Ne dolazi se u život da bi bio nečiji.
Za razliku od ranijih dana sada je bila mirna i spokojna.
To me je malo smirilo.
Bibliotekar i njegova nevidljiva ženica posle toga više nikada nisu legli u krevet.
Bibliotekar mi je priznao da ionako ne bi mogao više da bude sa njom intiman.
-Čudno je to sa ženama koje su ti se nekada neobično dopadale – rekao je. – Kad postanu bezdetne odjednom kao da te neko uhvati za gušu i davi. Pokušavaš da se otrgneš, ali ne vredi. Nestaje ti vazduha. Više nisi živ ćovek. Još postojiš, ali nisi živ – razumeš.
-Donekle – rekoh. – A dete?
-Znam ženu, neku penzionisanu babicu koja može to da reši.
Babica je nekad porađala a sada, eh, pomislih, sve se izokrenulo. Šaviše, bila je to babica koja je porodila moju majku. Zvala se Irena Frangl. Pločica sa 

njenim imenom još je visila na starim drvenim vratima pored bioskopa Sunce.

-Mlad si – rekao mi je Bibliotekar. – Ne znaš ništa o životu pre rođenja. To je za tebe najbolje. Ja se patim. Nisam neki vernik, ali uveren sam da samo Bog…
Nije završio rečenicu.
Počeo je da plače.
U tom tenutku na vratima biblioteke pojavila se Nera.
Kiša koja je dotle pljuštala odjednom je prestala.
Nera je odložila svoj mali žuti kišobran u žičanu ovalnu posudu za kišobrane.
Kapljice vode slivale su se niz sasušen parket u biblioteci.
Spremačica, neka Ukrajinka koja je pospremala biblioteku za minimalnu platu radi penzije, sutra će, mislio sam, sve to da lepo obriše i uglanca.
Spremačica se zvala Amala. 
Bila je potajno zaljubljena u starog Bibliotekara.
Njen muž Simon radio je do penzionisanja u gradskom vodovodu a zatim u njihovom malom porodičnm vinogradu.
Mislim da je bežao od nje u vinograd. Išao je svakog dana do njega na starom mopedu, zlepljen na volanu kao puž bez ljuske.
Svet koji leči svaku bolest nas je zvao da pođemo s njim.

(možda će se nastaviti, ovde)