MILAN TODOROV: SUMNJA U RUŽU

 

(osdlomak iz romana u nastajanju)

(XXII poglavlje)

Sumnja, međutim, nikako nije mogla da padne na mog šefa, Bibliotekara.

Njemu je te večeri iznenada pozlilo. Rekao je ženi da se oseća slabo. Legao je na krevet i nije mogao da ustane i da ode do toaleta da obavi malu nuždu.

-Ne stidim se da govorim o tome – rekao mi je po povratku iz bolnice. – Nekako sam se dovukao do klozeta a onda nisam uspeo da nađem svog vršnjaka i upišao sam se u gaće. Samo umetnoci imaju tu snagu da pričaju o svojoj sramoti bez zazora. Znaš zašto?

-Ne znam.

-Zato što ljudi misle da je sve što kažemo izmišljeno tako da umetnici nikada ne mogu da naškode svom ugledu, koga, uzgred rečeno, nemaju u preteranoj meri.

Nisam mogao da izađem iz toaleta.

Žena nije primećivala moj izostanak.
To mi je bilo najteže.
Obrisao sam se papirom, zatim sam zogerom koliko sam mogao, jer snaga mi je, kažem, bila na izmaku, obrisao pod i pošao ka izlazu.

Tu sam pao.
Sledeće čega se sećam je devojka u crvenom odelu sa doktorksom tašnicom i slušalicama na ušima.

-Ovo je slučaj za Urgentni – rekla je.

Bolničar i šofer Hitne pomoći su me stavili na nosila. Nosila su bila mestimićno krvava i smrdela su na mokraću.

Nisam na to obraćao pažnju.

Odjednom su mi se svi mirisi ljudskih izlučevina činili potpuno prihvatljivim.

To je smrt, mislio sam.

-Pa ne umire se tako lako, šefe.

-U pravu si. U kolima Hitne pomoći je tek bilo jezivo. Auto je sumanuto jurio, video sam odbleske plavog svetla, bio sam na nosiima, bilo mi je hladno, medicinski tehnčiar i doktorka su se, izgledalo je vatali u prednjoj kabini. Mislio sam kako je uvek tako bilo. Smrt i seks za rađanje novog života.

Kad su me uneli u Urgentni i stavili na čista bešumna kolica zaspao sam.

Kad sam se probudio neka nova lekarka mi je rekla da mi je broj trombocita užasno nizak.

Mislim da je bilo pet hiljada a trebao bi da bude 250 ili 300 hiljada u miligramu krvi.

Odmah je rekla medicinskoj sestri da mi da deset boca nekog rastvora.

Posle pola časa rekao sam sestri da hoću da ustanem i idem da pišam.

Ne dolazi u obzir, rekla je. Doneću vam gusku.

I donela je, međutim ja ni tada nisam mogao da nađem đoku, zamisli samo!

Onda me je ona uhvatila za patrljak, prodrmusala ga i ubacila u grlić guske.

Pišaj slobodno, rekla je. Ne gledam. A prethodno mi ga je dobro istrenirala.

I ja sam pišao, pišao bez prestanka.

Sutradan, na jutarnjoj viziti, ona lepa plava doktorica pogledala je moj karton na krevetu.

Količina trombocita sada je bila 38.

Nije loše, rekla je, ali mora da bude još bolje.

Kad sam izašao imao sam oko normale.

Da, nisam zaboravio, ružu.

Dao sam joj je u znak zahvalnosti.

Bila je mali ružičasti pupoljak kad sam je ubrao.

Šta to treba da znači, pitala me je. Ne znam da li mogu da je primim.

To je, rekao sam, crvena zastava slobode u prirodi.

Onda je u redu, odgovorila je i prinela ružu svom malo zakrivljenim malom nosu.

A kad sam se vratio kući, zamisli samo, prva mi je prišla Spomenka, nevenčana berberova žena i zagrlila me.

Neka ti je alal ona ruža, rekla je.

Mislim, dodao je na kraju svoje duge tirade, da ću biti spreman kada smrt dođe po mene.

U takvoj atmosferi nisam smeo da mu spominjem Neru.

Bila je lepša nego ikada.

Ošišala se skoro na nularicu čime je njena ženska linija lica dobila oštrinu koja prezire svakodnevni život.