Sva mora su slana, rekao sam neoprezno i nadobudno jednom poznaniku koji se u poznim godinama kitio svojim ljubavnim uspesima kod mladih kelnerica i konobarica. Stric mu je držao neku opskurnu kafanu nedaleko od gradskog zatvora na Klisi i od svake devojke prijavljene na neraspisani konkurs za posao tražio je da spavaju najpre sa njim a zatim sa sinovcem. Mnoge su to odbile sa gnušanjem. Međutim, bilo je i onih koje su na to slegle ramenima. Moja očekivanja su na njihovoj strani. Mislim, možda su se nadale da je sve blef, iživljavanje ostarelog udovca bez polne moći. Poznanikov stric je, ako je verovati svedoku, i u ranim osamdesetim bio oran. Mlade žene su ga razgaljivale. U njima, njihovim jedrim guzicama, koje je posebno merkao i birao, bila je sušta suprotnost svemu što mu se na pučini vremena ukazivalo kao ispravan, dakle ubi bože dosadan život. Grad gura erotizaciju do krajnjih granica. Homo erektus je pre dva i po miliona godina počeo da lovi bradavičaste svinje i prsate žene. Taj pećinski čovek je prognan i proklet luta zemljom ispod uskovitlanih oblaka obilazeći u širokom luku jezera vrele lave koja podriguje. Tu i tamo iz neke pećine čuju se urlici. Poneka iguana koja juri malog pećinskog čoveka da se uda, prepreči mu put. Grad je još u kamenom dobu, zaista. Usput, mislim na neevoluiranog moljca koji se uselio u moj ormar i načinio mi dve rupe na lakom vunenom džemperu. Svi mali uspesi, poput smanjena kilograma ili brzo obavljenim neophodnim finansijskim transakcijama, kao da su procurili kroz pukotinu njegovih ljubavnih uspeha.Sva mora su slana, rekao sam mu, u stvari ponovio rečenicu iz priče o tržnicama svog pokojnog prijatelja pisca. A ne, rekao je, maltene uvređeno, neke, samo neke imaju to nešto… Pritom je coknuo jezikom i kažiprstom i palcem načinio usku pukotinu između njih.Bilo je to na moru. Sreća je trajala do kraja sezone. U to vreme, moj poznanik, koga je žena ostavila bez jasnog ljubavnog razloga, kosio je travu oko kuće. Vazduh je bio težak i natopljen vlagom. Osetio je zamor na pola posla, koji je do tada obavljao s lakoćom. Odlučio je da skuva sebi kafu, malo se odmori i nastavi sa košenjem. Kad je popio prvi gutljaj, doživeo je stravičan srčani udar. Nikog nije bilo da pozove pomoć. Još uvek se pitam šta je to nešto što nas održava na plotini.Moljac koji se tiho ugnezdio u garderobu biće vrlo brzo uspomena koja gubi smisao. Ta rupa, u stvari tek u gradu sam primetio da su dve rupe, u odnosu na buduće rupe u stvarima i svetovima, biće važne kao i sve stvari koje sam voleo. To je suština. Čuvati događaje i žudnje. Ali, nemoguće je… nemoguće je ono što nostalgično struji iz televizijskih aparata po kućama: početi ljubav ispočetka, na raskršću kad nas nešto večno vuče napred. Pamtim noćas (zauvek?) stih nekog, čini mi se, poljskog pesnika: „…među gladnim ljubavnicama ne mogoh da nađem onu koju bih delimice zagrlio“. Stvar dobrog ukusa je da se pretvaramo da ta fluidna, kosmička čežnja ne postoji. Ipak, jednom sam sa jednom pokušao to, tu ljubav ispočetka. Imala je prsluče sa debelim slojevima vate i sve je, uprkos njenim zapamćenim sasvim solidnim ženskim atributima palo u vodu.Ne i ne. To je kao krivo srasla kost mog ujaka, prestarelog golmana F. K. Namatskog Arhanđela, koja me još i sad trza iz ionako plitkog sna.
Нема коментара:
Постави коментар