(nastavak)
...I on se šali....
Stari prljavi prosjak u invalidskim kolicima u centru grada,
videvši masu koja se okupila oko ruskog izbeglice koji peva Kaljinka, Kaljinka maja, pita šta se desilom i da li ima milicije.
On
mu mirno i ljubazno odgovara na mađarskom šemi boj ninč i da se ne plaši.
Znao je nešto malo mađarskih rečenica. Ali, nisu one bitne. Od svakog jezika je
znao ponešto i pomalo, naročito italijanskog i francuskog.
Pomislivši
da je Mađar prosjak mu na srpskom govori da su njegovi iz Solnoka i da je
zatražio mađarsko državljanstvo, ali potrebno je još samo da nauči njihovu
himnu.
Kako ti ide, pita ga na srpskom.
Ne
ide.
Ne?
Ne.
Šta
će on tamo, misli. Čovek koji ne radi, ne kupa se, ne drži do sebe, ne čuje i
slabo vidi.
Ali,
pomišlja, možda postoje talasi nečujnog koji nose iskustvo mesta i trenutaka,
naših osećanja, naših kretanja i pokušaja da ostavimo nešto iza sebe čak i kad
je to, u fizičkom smislu, sasvim neizvodljivo.
Pevač
završava Kaljinku i dobija pregršt stodinarki u šešir. Naročito su oduševljene
žene. Jedna visoka plava koja je sa znatno starijim muškarcem dotle sedela u
bašti obližneg kafea prilazi mu i ljubi ga u obraz, govori mu nešto na ruskom, zatim se saginje i iz
stisnute pesnice stavlja u šešir novčanicu od hiljadu dinara.
Ne
zna zašto misli da je žena virtuelna kurva.
Mladić
je, očigledno pobegao od rata. To je ipak povlastica, misli. Zar nisu u srednjem
veku bogati plaćali siromašnima da idu u vojnu i ginu umesto njih?
Ali,
pitao se zašto tako mislim. Zar ne bih i ja, u sličnim okolnostima, kao zakleti
pacifista isto tako postupio?
Problem
je u tome što nemam poverenja da se previše približim bilo kome.
Taj
lepi, visoki plavokosi Rus, pevač, bez sumnje je, kao i on neka vrsta moderne virtuelne prostitutke.
Ali,
zar i ja, rekao je sebi, ne sabotiram sopstveni život?
Svi
smo mi saboteri nekoga i nečega jer nama vladaju skrivene emocije. Međutim za
to nema dokaza.
Ali,
shvatio je, ne sme više da sadašnjost posmatra samo kroz sočivo prošlosti.
Sutra
je ponedeljak.
Ranjivost
početka.
Bože,
kako su mi potrebni prijatelji, misli, opet misli o tome. Ne jedan poput Melhiora, neho pregršt, buket, šaka prijatelja. Ali zna da to nije
moguće ukoliko nema hrabrosti da im kaže svoje slabosti.
Počeo
je sve više da se posvećuje fizičkim aktivnostima i da manje jede u nadi da će se iscrpljivanjem lišiti
primitivnog pamćenja sleda dana i noći, dana i noći i na kraju ničega.
Sandra
se nije javljala.
Tipično,
pomislio je. Zavedi pa vladaj magarcem.
Moraće
sutra da ode do Melhirovog konjičkog kluba, jer konji, tačnije pitomina životinje i taj, bezmalo apsolutan, fizički elemenat postojanja - beše ono sa čime bi rado
zamenio svoj život.
Нема коментара:
Постави коментар