Koliko li je puta samo on dolazio s džepom
punim metalnog novca, i čekao, nestrpljiv, da pusti neko od pesama koje su ga
zanimale. Danas o onom vremenu retko
misli. Dok su drugi “pakovali” želje, on je, ćutke, sedeo sa strane. One lude posleratne
godine “poslale su” u komunizam, ni krivom ni dužnom narodu, prve džuboks
aparate, koji se već bili “pregazili Ameriku i zemlje Evrope, one koje su sebe
smatrale demokratskim, naprednim. A ovde su, između ostalog, uz deronjske
cigane subotom i nedeljom, pojavilo čudo od muzike, i kokoši nisu mogle da
snesu jaja koliko treba da se kod Mehmeda sladoledžije menjaju za kovanice s
kojima se puni apatrat. A napolju je onome ko dobro gleda bilo jasno da je
komunizaam dobio krila i da leprša u materinu. Dvojica poznatih ljubitelja
kaubojske muzike i franucskih šansona, u “tršćanskim” farmerkama satirali su
nemilosrdno sitniš, puštajući, za mnoge tada, nakaradnu muziku, ali iz nekog
razloga milicija i “odgovrni” nisu tražili da se u “Veležu” prekine sa “ovom
stvari”. Po svoj prilici od gore je stigao mig da se omladina izduva, jer su
jenjavale radne akcije. Tim pre što je i sport uzeo maha, pa se mnogi nisu
“skidali” sa terena i sa kojekakvih sprava. I usta razvučena u osmehe, ko zna
kako nabavljene naočare za sunce, sve kao na prvim reklamama, “sve je krenulo
đavoljim putem”, a babe na klupama u glavnoj ulici su se krstile i govorile:
“Upropastiše nam decu, neka ih đavo nosi.”
Pa dobro. Održavanje džuboksa, budući da s
radilo o državnom inventaru, bila je kompetencija upravnika ugostiteljskog
objekta, koji je umeo da oprašta zaluđenima, prekida rad automata, ali i
kažnjava preglasne. Ovde se, uz jeftin alkohol, najviše pivo iz pivare
“Dunđerski”, ništa nije znalo unapred. Ali malo je ko od roditelja mislio kakvom
se muzikom zanimaju naslednici, budući, vajni graditelji komunizma. Nastavnica
muzika je blago prekorevala učenika, da paze - jer takva muzika izaziva
košmare. “Tras, tras, i vreme je uzimalo taman koliko mu treba.” I kada ga je
Vaso uklonio iz lokala, gotovo da niko nije ni primetio da džuboksa nema. Ima u
pojedinim kućama fotografija onih koji su se fotografisali kod automata, ali su
odavno izbledele, čak i one crno-bele su požutele ili od vlage stradale. Tako
se komunizam ukrcao nesmetano na novi brod, javio se talas sa raznim CD
uređajima, koji su poveli jedno drugo kolo kad je u pitanju slušanje
belosvetske muzike i repovanje. Jedni su ovome grohotom smejali, drugi su
žalili za vremenima kada su deronjski Cigani svirali do besvesti pesme iz filma
“Biće skoro propast sveta”, a naročito je žalio on, onaj koji je beskrajno
voleo pesmu o Jolandi i njenim brkovima. A kada je aparat završio u memljivom
magacinu, niko se ne seća, stajao je do prošle godine, a onda su ga kupili baš
Cigani za “boks cigareta” antikvaru u Novom Sadu, koji ga je restaurirao, i u
njemu su sada druge vinilke i druge pesme.
Нема коментара:
Постави коментар