MILAN TODOROV: SVEŽI SNEG

 

 

Uprkos savetima mudraca nikada ne idi prijateljima na grob. Time samo potvrđuješ da je mrtav i za tebe.

Pre nego što se ubio moj najbolji prijatelj mi je rekao da je razlika između mene i njega samo u tome što ću ja živeti nešto duže.

Prošlo je bezmalo sedam godina od tada i ja ne mogu da shvatim šta je time hteo da kaže.

Sasvim je izvesno da je dugo premišljao da mi to saopšti, ali ja ne znam šta je računao.

Koliko je on izgubio u životu a koliko ja.

Možda je to suština, ali me ne zadovoljava.

Nisam srećan. Ne znam ni da li je mislio da ću biti srećan nekoliko godina duže od njega.

Kad je upoznao sisatu Etelku koja mu je razorila sve, nije bio srećan nego mu je, kako mi je saopštio njegov brat, imponovalo što je ona petnaest godina mlađa od njega.

Godine su poput turske kafe. Talog dolazi na kraju.

Uzgred pio je enormno mnogo kafa. Sad, čitam da je to blagotvorno.

Ja pijem malo kafe. Ujutro jednu jaku i popodne, da ubijem dosadu, neku mlaku.

Dosada je moj izumiteljski izraz za melanholiju koja hara ovim obeshrabrenim prostorima spoljašnjosti i unutrašnjosti.

Užasno se kajem što sam vratio policiji pištolj za koji sam imao dozvolu.

Čega sam se uplašio?

Ne bih se njime ubio, kao moj najbolji prijatelj, koji je govorio da je njegov  lek za sve bolesti a naročito neizlečive.

Ponekad o životu i smrti pročitam na društvenim mrežama mudre reči svetih staraca i kažem im, u sebi:
-Mamu vam jebem, pobegli ste u okrilje pećinske molitve i delite savete za dug život iz suve guzice. Nikad niste jebali, ili možda jeste, popu Jegora koji je u znak kajanja iznad Čelobrda nad Svetim Stefanom sagradio lestvice do izvora na vrhu brda, izgubivši prethodno ruku u dvoboju sa ćerkinim nelojalnim ljubavnikom.

Ali, siguran sam da ipak niste.

Na groblju su mirisi sveže pokošene trave i ptice koje traže sklonište u zimzelenim borovima kakeći na crne spomenike.

Na groblju sam voleo jednu devojku stariju od mene. Na spomeniku neznanim junacima. Bilo je u tome surove simbolike. Bila je pesnikinja, ili probala da bude, živela je sa oženjenim pesnikom i ja sam slučajno, kao nezreo mladić, uleteo u krizu njihove ionako problematične veze.

I danas mislim da me je iskoristila za osvetu. Svejedno, nisam se osećao zadovoljno. Jebati se gde neko, možda, još plače?!

Kad bih mogao opet da proživim hudu mladost, na nesreću, ne bih znao šta da promenim.

Živ sam kao vrabac pod strejom, zimi, pred naletom sveže napadalog snega..

Da  li sam srećan?

Ne, nisam.

Da li mogu nešto da promenim?

Ah, kad bih mogao ovu konačnost u kojoj sam istrajan. posmatrajući kako se mlade žene poigravaju sa svojim sve kraćim mogućnostima.