MILAN TODOROV: IZAZIVAČICE

Odlazeći sve učestalije u Promenadu  osećao se kao da ne živi više u dotadašnjem svetu. Bilo je tu raznolikog sveta: devojaka sa golim trbusima, prostaka koji su stalno nešto jeli i otvarali usta krajnje nepristojno, u prolazu, kao neke neme blatnjave ribe; zatim elegantnih vitkih žena već šezdesetih godina na tananoj liniji koja razdvaja mladost od zrelog doba i koje nisu znale kom svetu da se priklone tako da su jednog dana bile devojčice a drugog uzorne ozbiljne gospođe sa prihvatanjem budućnosti kao zalagaonicom starog kapitala. Nije tačno znao šta znači ta metafora koja je njegova majka često koristila. Stari kapitali su u njegovoj svesti         bili nešto kao potvrda da je žena iz dobre kuće i da, prema tome, nije kurva, odnosno da je žena koja ide sa muškarcem do kraja samo ako je pouzdano utvrdila da je slobodan interesantan muškarac. Toliko je dovoljno, za nju.

Razume se, bilo je na tom eskalatoru, kao deus ex machini i izazivačica, koje su  njegovu rastuću žudnju za ženom usmeravale ka prostoti. To dobro dupe, pomislio bi katkad, samo je plod siromaštva roditelja, njihov bede i očaja hranjenog golim hlebom i pomijama  nebuloznih snova o statusu u uspešnom svetu. Ne, nije bio potajni voajer. Daleko od toga.Štaviše gadio se bizarnih provincijalki.

Ipak je nekada bio pripadnik, kako se to zvalo sedme sile. Uostalom, još i sada su mu svakog jutra ostavljali dnevne novine u kojima je radio celi život, na portirnici firme i on ih je uzimao kao vernici hostiju pre ispovesti.

Da li si grešio?

Šta da ti kažem, oče, kad sve znaš.

Bio je to jedan od prvih filmova koje je gledao. Reditelj je bio Srđan Karanović. Film je  eksperiment sa slikarima sa varadinske tvrđave, ali župnik je bio inteligentan, star i želeo je tačnost.

„U koliko sati ćete me intervjuirati, gospodine?“

„Dođite u sedam.“

„Dakle u devetnaest?“

„Ili bolje malo ranije…“

„Nemojte tako. Recite u koliko?“

„U petnaest do sedam.“

Župnik je izvadio džepni sat sakriven dotle iza mantije:

„Dakle, u osamnaest sati i četrdeset pet minuta. Znate, mi koji brinemo o dušama, moramo da budemo vrlo, vrlo odgovorni.“

Ispred njega, na eskalatoru bilo je obilno dupe devojke koja je označavalo  društveni neuspeh.

Skrenuo je pogled. Nije je dovoljno samo ići putem koji možda nudi mogućnost preobražaja. Potrebno je ići događajima u susret.

Psihijatri preporučuju osobi koja se nađe u onome što se zove nerešiva situacija; teška, neizlečiva telesna ili mentalna bolest njihovih najbližih da se pobrinu za bolesnika najbolje što mogu a da zatim misle i rade ono što će im pričinjavati radost.

Golu, nematerijalnu radost.

Šta bi to moglo da bude u utvrđenom razmeštaju buduće nesreće?

Ali, smatrao je da u toj preporuci stručnjaka ima nešto vredno pažnje a to je poletak drugačijeg života. Radost je otvaranje cveta na vetru, radosne epizode vreline tela bez razloga.

Samo, da li je to ponovljivo? Sve bi dao za tu šansu.

Ali, godine ga ne sustižu, nego ga dani, ničim posebno obeleženi, naprosto pretiču.

Voli da crta uz miris vruće crne kafe. Međutim, koji god lik da nacrta, vrhom prsta, jer u prstima je umetnost života, naslika poznati lik.

Da li je to provera iluzije radosti?

Da li i gde promašuje. U vojsci je bio puškomitraljezac. Na vežbama gađanja u nekim slavonskim vukojebinama uvek je promašivao pokretne ljudske mete. Poručnik Albanac, fin i lep, samo je okretao očima i govorio mu:

„Ignoriši disanje, ignoriši disanje.“

Ali, kako?

Lako se uzbuđivao. Uvek bi pocrveneo u licu. Kao da su postojali krici iz daljine koji će tek doći.

Vetar u pojačanju, rekla je te noći voditeljka neke sentiš radio stanice. Bila je prošla ponoć, uveliko. Da, pomisli, vetar uvek počinje oko četiri ujutro. Mami nas u novo jutro. Postoje, dakle, izazivačice i izazivači. Sve je večno, ali nam to niko nije rekao.