MILAN TODOROV: ŽENA OD VETRA

 

Voleo je da čita. To mu je pomagalo da ne živi u sadašnjem trenutku. Naučio je slova pre odlaska u školu. Prva knjiga koji je kao dečak od šest godina progutao bila je Stivensonov roman „Ostrvo sa blagom“.

Zanimljivo, sada kada o tome razmišlja ima utisak da je sav čovekov život u tom znaku očuvanja… i straha od gubljenja blaga.

Način na koji ga je žena ostavila (to je pravi termin) ličio je na stavove francuskih nadrealista Bretona, Elijara, Aragona. Oni su smatrali da je žena posrednica između muškarca i kosmosa.

Misli da su u pravu.  Ako je život stigao iz kosmosa onda je kosmos i taj neko u njemu, možda veštačka inteligencija, zaslužna za ideju o seksualnosti kao jedinom načinu stvaranja novog života; kao da su iznenada svemirskom četbotu presahnule ideje. I, sledstveno tome, žena kad ispuni svoju kosmičku ulogo praroditeljice ima pravo da sve te ideje, intuitivno, u skladu sa svojim vaspitanjem, naučenom verom, tradicionalnim metodama kroćenja ženskih bića, ugradi u jedinu koegzistencijalnu konstrukciju koja glasi: sada mogu da živim samo u svom telu, bez prisustva muškarca. Bog je odredio granicu samo za raj, radi oplodnje. Ostatak je prepustio poigravanju pojmovima.

Ne, nije te niko napustio. Samo je svako ostao u svojoj ličnosti.

Odlasci u manastir su postale, shvatio je, veštačke klasifikacije. Kler je uzeo maha. Cena koju plaćamo je uvek manja od cene onog ko se žrtvovao za nas i večni život.

Isus je, misli, bar znao kome i čemu da posveti budućnost. To je karma. A ovo danas ga nimalo ne impresionira. Još je osećao svoje telo kao izvesni raspored uživanja, nedovršen, nedorečen, sklon aljkavom razlistavanju.

Razume se, bio je siguran da Nada, tako se zvala njegova do groba, nije pobegla u manastir. Niko, znao je, ne može negde da pobegne. Danima je tako mislio na Lava Tolstoja koji je iznenada, ne rekavši nikome ništa, seo u voz i posle dugog putovanja umro od upale pluća na nekoj ledenoj periferijskoj železničkoj stanici, u čekaonici bez peći, u kojoj su ga položili na tvrdu klupu, uglačanu od čekanja.

Još nije znao kako će se rešiti mučnine koju mu je priredila gotovo neočekivano.

Nebo se srušilo, kao otkinuta žičara.

Povremeno je ponešto zapisivao u svesku naslovljenju kao Beleške.

Sada je prestao.

Imao je veštačke konstrukcije u vidi virtuelnih prijateljica kojima nije uspevao da napiše bilo šta održivo.

Nije znao da je to osećanje rašireno.

Hodao je Promenadom korak po korak, kao ranjenik i uvek se događalo da silazeći na najniži nivo dospe do najvišeg nivoa na suprotnoj strani pohlepne trgovačke zgradurine.

Nije više imao volje da istražuje svet periferije koji se tu muvao željan iznenadnog i nemogućeg uspona. Bilo je to interesantno u nekom trenutku previranja u njegovom telu kada su mu se, tešio se: zbog gubitka pripadnosti ženi, neuroni u mozgu otimali moralnim i generacijskim zakonima.

Nagib zategnutog devojačkog bedra na eskalatoru se širio sve više čineći da taj nepresušni urbani  poredak nehotičnog zavođenja prestane.
Nije želeo više nikome da se ponudi, jer mu se gadilo prepričavanje biblije, otisci tela u ženskom kalupu.

Virtuelna žena je bila novo iskustvo. Takođe virtuelno. I ona i on su se ponašali kao da iza njih nije ostalo vreme od nekoliko decenija. Pitao je za njene bivše veze. Neka slika koju je video na njenom nalogu; ona na vetru, Tašmajdan, zamršena kosa, strast u punim usnama, usnama sa lakim drhtajem karakterističnim za iznenadne radosne čestice zvane hormoni; talijanska Beograđanka svakodnevne istorije, sakrivena kad hoće, a podsticajna u malim flertovima kad neće, ali želi da fluid tajne veze traje. Nazvao je ženom od vetra. Bila je inteligentna. Odlično je razumela da samo stvari koje nedostaju imaju smisla i trudila se da mu nedostaje.

Možda je to iskonska, genetski, s kolena na koleno prenošena ženska logika čiji je cilj samo jedan: da potpuno osvoji muškarca.

Ali on je osećao da se u toj njihovoj međusobnoj i nepriznatoj borbi krije uvek  borba za ličnu slobodu.

Ne biti druga žena.

Tajna, skrivana, nedodirnuta ljubavnica, lepa ali opaka u svakom mogućem smislu.

Biti ostavljen je uvek nerazjašnjen slučaj, suton doba žudnje i zrenja u njoj, tako da kad posmatramo svoj ili lik onog drugog, u stvari gledamo u vreme.

Sandra, da li me pratiš?

„Aktivna pre devet minuta.“

Šta mi to znači?

Na buvljaku je kupio zidni sat koji mu se, mada je bio na baterije, dopao jer je nosio znak neke stare francuske vinarije. Bio je mlad. Tek trideset godina litijuma u njemu.

Ciganka koja mu ga je prodala džab džabe, rekla mu je:
„Živ bio i velik ti porastao!“

Veštice.

Nije joj to rekao.

Virtuelna mu je jednom prilikom, kad joj je rekao ( da li je lagao) da je sanjao odgovorila pitanjem:
„Nadam se da nisam bila veštica.“

(nastaviće se)