MILAN TODOROV: SREDNJEŽALOSNA DEPRESIJA

 (ODLOMAK)

Ušao je u tu prodavnicu u nizu prodavnica u Promenadi samo zbog toga što su ga privukle male tamno zelene bočice sa isto takvim vunenim štapićima zabodenim u njih.
Želeo ja da proveri da li mu se čulo mirisa zaista oporavlja od nepoznate bolesti koju su zvali kovid.

Nije imao kovid, testirao se, nije imao ni temperaturu mada se osećao malaksalo u poslednje vreme, ali nije osećao mirise.

Čulo sluha ga je, naprotiv, odlično služilo. Mogao je da čuje senicu kako peva na drvetu udaljenom dve ulice.

Uprkos podozriv pogledima mladih i, činilo mu se, plašljivih prodavačica nije uspevao da detektuje nijedan. Izvukao bi pažljivo štapić iz parfemske boce i diskretno ga ogledao. Većina je imala laki staklasti sjaj što još ništa nije značilo, a onda bi krišom od devojčica u radnji protrljao vrh štapića o jagodicu kažiprsta.

I zatim prst prineo nosu. Činilo mu se da oseća nešto, kao neki drugačiji, ponekad svežiji a ponekad tuplji aer, ali nije mogao da bude siguran u to jer nije osećao kao pre onaj oštri rez u sam vrh nosa koji je toliko, možda najviše voleo u sebi i na sebi. Njuh! Mogu da nanjušim, hvalio se Doci Melhioru, ribu koja se otkinula sa udice i koju je najteže ponovo uloviti.

Imaš nešto konkretno u vidu, pitao ga je Melhior.

 I on mu je lagao, znajući sve vreme da doca zna da ga laže, ali da obojica, u zenitarijumu muškosti, uživaju u tim lažima.

Ona što se propila, ona nekad baš dobra riba… možda bi mogla da bude spašena i puštena ponovo u vodu.

Doktor Melhior mu je rekao da nema ništa protiv.

Nadam se da nije slomila nogu, dodao je, on koji je toliko kolena i kukova žena restaurisao plastikom.

Mislim da nije, rekao  je. Srednjevremenska ženska depresija.

U poslednje vreme nešto ga je teralo, ne da laže, nego da ugađa mislima dragih mu ljudi i mislio je da je to isto.

Bio je izbačen iz ležišta ili, kako bi Melhior rekao, iz sedla.

Dovedi je u klub.

Ne znam. Pokušaću.