Boli
me što više ne mogu da imam psa. U kući smo uvek imali pse, uglavnom
kratkodlake nemačke ptičare, Bili su inteligentni, ponekad previše nestašni,
uvek razumni i, na kraju života, molećivi.
Koliko
sam samo raka iskopao za svoje ljubimce.
I
na kraju, na očevidnom rastanku, nikada nisam podlegao satanskom uverenju da je
potrebno nekog ko umire sažaljevati. To mi je odvratno. Uostalom, sažaljenje
kao kategorija ličnih emotivnih diskursa ne postoji ni u Svetom pismu. To je izmišljotina novog doba. Postoji samo lični bol i molitva.
Onaj
sistem pesti kop: „Ja sam odlično, ali žalim sve koji boluju od raka,
leukemije, Alchajmera i drugih neizlečivih bolesti. Ako i vi sažaljevate takve
nesrećnike kopirajte ovaj tekst i pošaljite ga na hiljadu adresa..“
Jebem
ti mater, tebi koji si to izmislio!
Zoveš
zlo.
Sad
si dobro.
Ali…
pustimo to.
Nemam
više snage da se borim sa mediokritetima. Oni su dobri, osećajni, plemeniti i
ne shvataju na kom izvoru pije ljudska duša.
Na
pogledu psa koji umire na pragu i čije oči, znam to, ne očekuju sažaljenje od
gospodara nego moć.
Kad
mi je poslednji pas umirao na rukama sve vreme sam ga drmusao, pričao mu o onome
šta ćemo raditi na proleće; jesti mrazom ošećerene trnjine i juriti divlje
golubove, neuhvatljive stanovnike stare napuštene ciglane.
Ta
ciglana, taj kompleks skromnih zidanih baraka za radinke, sada u siromaškom,
očajnom stanju, je nekada gradila snove i to čovek mora da poštuje. Onaj lik iz
te kolonije koji šeta uporno, suprotno svim lekarskim savetima po najjačem
suncu od jedanaest do jedan popodne, inače srčani bolesnik, uverava me da od
bekstva od opšteg, od uverenja prostog puka, nema boljeg, mada ne i sigurnog,
leka.
Odavno
sam izgubio i miris i ukus pobede. Ne zanimaju me ugledni građani. Ponekad
volim da se oblačim neukusno.
Naročito
za kućne potrebe. Tako se, mislim, ističe jadni ego.
Zatim,
nikad ne kupujem pivo. Otupljuje osećaj za nepravdu.
I
volim neodređenost novih žena, jer mi se sviđa pomisao na leto.
Нема коментара:
Постави коментар