MILAN TODOROV: KRIVI EKSERI

 

(Odlomak iz romana u nastajanju RANE)

Sve slike povezane sa njihovom dugogodišnjom vezom, sa brakom, svode se na dva kreveta. On je želeo veliki bračni, sa belom sneg posteljinom a ona samostalni, sa zelenom presvlakom. Ekologija, dragi – šalila se. Zamisli šumu.

Jednom je sačekao ispred televizije i odvezao u šumu na Fruškoj gori. Dugo je tražio pogodno, skrovito mesto. Kad je najzad, truckajući se po kamenitom puteljku kojim su, sudeći po trgovima volovskih kopita izvlačili posečena stabla, pokušali su da vode ljubav u autu. On je pomerio prednja sedišta ka vetrobranskom staklu i zatim su prešli na zadnja. Bilo je usko i mučno.

Zamisli, rekla je, u ovakvom sramnom položaju se rađaju deca ljubavi. Nije ni čudo što posle se osećaju odbačeno i nevoljeno.

Vratili su se kući sa uverenjem da će voditi ljubav u svojoj spavaćoj sobi. Bilo je rano proleće. Hladno. Odustali su. U stvari, nisu. Ali bilo je na brzinu. Bar sa njene strane. Neočekivan dug uzdah.

Od tog događaja u kolima i izvlačenja drva, mogao bi da se napravi film.

Bila je opsednuta slikama.
Ljepička.

Tako su zvali montažerke.

Bio je nezadovoljan. Činilo mu se da sve vreme remeti njegovu zainteresovanost za telesnu čulnost, koju je oduvek osećao kao nešto neizrecivo lepo.

Posle mesec dana saopštila mu je da joj kasni menstruacija i da, ukoliko bude trudna, želi da abortira.

Zaboga, zavapio je, zašto? Zar ne želiš novi mali život?

Ne znam, rekla je, da li bih mogla to da izguram do kraja. Mislim da ću umreti na porođaju.

Koješta, rekao joj je.

Stari smo. Imam već četrdeset i tri godine.

Zašto bi umrla? Žene rađaju čak i posle pedesete.

Bila bih kriva ako umrem.

Zalepljena za tu tezu povukla je i njega za sobom.

Posle dva meseca utvrđeno je da je trudna.

Pocepala je tu potvrdu.

Nisam trudna, rekla je. To je greška. Greše previše često.

Zaista, posle četiri meseca, na ponovljenoj kontroli, pokazalo se da nije trudna.

Šta sve doktori mogu da nađu u nama, vrisnula je.

Pomislio je da postoje dva vremena. Ono u nama i izvan nas.

Ali, orijentiri su pomereni, onako kao što su ljudi u napadnutoj zemlji okretali putokaze u suprotnom smeru da bi zbunili neprijatelje.

Pomisao da bi sve to moglo da se ponovi bila je utešna.

Iskustvo spontanog abortusa, pitala je.

Nije joj ništa odgovorio i usledio je sled neosetnih dana. Pivo na prolećnim pontonima na vodi, povremeni brzi odlasci i izlasci iz biblioteke, kafe sa penom u čijoj sredini je kičasto srce. Činilo mu se da ne žive u istom svetu sa ostalima. Ne, nije verovao u večnost niti o spasenju kroz nove živote. Bilo bi to, smatrao je, suviše sebično.
Želeo je sebe.

Osećao se kao hromi sin odhranjen u dobroj kući. Ne bogatoj, nego kući u kojoj su svi hitali ka apstraktnoj sreći.

Otac, koji je godinama posle penzionisanja ispravljao stare, krive eksere iz polutrulih paleta na kojima su isporučivane stvari poput frižidera, mašina za veš, televizora… novog boljeg života.