MILAN TODOROV: KOCKA ŠEĆERA

 

Osećao se loše. Sreo je ponovo onu devojku iz voza. Pogrešio je što joj se požalio čim je čuo da sažaljeva sve koji pate, da je sa njima u svakom trenutku danju i noću, naravno ne fizički, nego  svojom hrišćanskom dušom.

To je bilo najmanje što mu je potrebno.

Nije je pitao za drugaricu sa fakulteta. Ona mu je sama izbrbljala da joj je pomenula poznanstvo sa njim.

Intuicija mu je govorila da laže.

Od prvog trenutka mu se činila dosadnom i napornom.

 Nosila je francusku kapu, imala tamno lice sa sitnim crnom mladežima, dubok neprijatan pogled, duge suknje, preglomazne cipele na tankim nogama.

Šta se moglo očekivati od takve žene stare oko trideset pet ili četrdeset godina osim zastrašujućih prognoza i besmislenih uteha: Otiđi da ti to neko pogleda. Navijam za tebe.

Ipak, otišao je kod interniste koga mu je preporučio Melhior. Ovaj ga je kuckao, zatezao mu mišiće i opuštao ih na nekakvoj mehaničkoj spravi sa oprugama i na kraju rekao da on nije slučaj za njega, nego ga je uputio na neurohirurga.

To je nešto atipično, rekao je.

Vratio se  kući rešen da pusti stvari da idu takozvanim prirodnim putem. Čitao je, u nekim analizama srednjevekovnih spisa da su tako prestajale najteže i neizlečive bolesti poput boginja, kuge, kolere, groznice… a te bolesti su menjale svet.

Bežati u prirodu ili manastir činilo mu se podjednako sramotno za čoveka novog vremena.

Zar čovek ne može da razume sebe bez tog novog, popularnog paganstva?

Zar se očaj, koji se pojavi kad tad u svakom živom biću, ne može lečiti prostim ispiranjem. Pustiš da sve teče preko tebe, kao planinski potok, nezagađen, ako takvih još ima.

I odlučio je da pusti. Ne samo potok, nego reku skrivenih impulsa.

Sandra je lutala Salernom i nikada nije bila na mreži, kasno uveče, kada mu je bio potreban dodir tuđe energije da podigne nivo svog ega.

Da li se kaže ega ili egoa? Bilo mu je svejedno. Sad mu se gadilo da naučena znanja troši jeftino, samo da bi delovao učenije. Ne, rekao je sebi, ja sam čovek sa perorezom koji uvek nosim na privesku ključeva automobila. Oštrim ga s vremena na vreme. Ako me ko napadne u saobraćajnoj ludnici grada prorezaću mu creva kao Miloš Obilić (beše li to on?) Muratu i možda ću da budem heroj. Sad, ako sve pređe meru mojih fizičkih mogućnosti i mentalnih sposobnosti da se prilagođavam, mogu uvek da napunim kadu vodom, popijem šaku sedativa i seckam, pretpostavljao je, bezbolno – venu po venu. Krvi imam ionako za dvoje.

Lepa smrt zvana pa pa.

Ali, još je to daleko. U stvari, tešio se, nije uopšte u opticaju.

Još me drži strah od greha, verovao je. 

Kako je dobar! Strah od greha kao strah mlade devojke koju pumpaju hormoni a ona ne sme, jer se plaši da će glavonja obelodaniti njenu najveću tajnu u vidu tako poznatih kolutanja očima.

Trebalo je, dakle, smisliti nacrt osvajanja žena dok još traje taj pohlepni nagon.

Doca je verovao da je spas, ako se to može tako nazvati, u kockici šećera koju ti neka riba, ponekad, kad to najmanje očekuješ, kao konju, ubaci u usta. I u mirnom stajanju, kao spomenik. Samo čekaj. Zini i čekaj. Nemoj slučajno da bilo šta preduzimaš na svoju ruku. Izgubićeš je zauvek.

Znači, ljubav nije pitanje prostog izbora?

Ne lutaj. Ni um ne sme da luta. Nikakve nasumične ponisli, jer je tada čarolija izgubljena.

I zapamti, nijedna žena nije naša u potpunosti. Niti će to biti. To su stvari koje nisu naše iako se čine da jesu: te Sandrine sise, za koje nisi verovao da su tako duge i velike, a za koje si bio spreman da klečiš, nisu i neće biti tvoje čak i kad ih budeš milovao, u šta čisto sumnjam. One imaju džepove u srcu, proštepane hirurškim vezom, kao šavom na vojničkoj bluzi.

„Idem u Ksi“,odgovorila mu je Sandra kad ju je oko pola noći upitao gde je.

Sada su počeli u njihovim noćnim razgovorima da preovlađuju tonovi blagog zadirkivanja.

„Šta ti je to?“

Umesto odgovora poslala mu je smajlija koji namiguje.

Prijala mu je lagodnost razgovora, ta vrsta kontakta koja dopušta da čovek slobodno diše vazduh u isto vreme na različitim mestima. To je, pomisli, radost duhovnosti. Za razliku od onih, rekao je glasno fuj objava na banderama koje su pozivale u obilaske svetinja u kojima se dešavaju čuda: Tumane, pa nešto kao Nimhod i još nešto nepoznato.

Ne, nije imao ništa da kaže protiv ubeđenja verujućih ljudi. Štaviše, smatrao je da su, po principu prazne tablete od kojih ljudima bude bolje, izborili temelj svoje vere i taj placebo temelj niko ne može da im izbije ispod nogu.

Ali, sada je bio previše nespretan da postane deo nečega. Postoji samo taj neprekidni tok eskalatora u šoping centru i isto tako neprekidno sudaranje i mimoilaženja sa ljudima koje nikad pre nije video i nikad docnije neće sresti.

Žene u plavim službenim haljinama sa dubokim razrezima otpozadi, koji bi otkrivali njihove snežno bele butine maltene do bokova, očigledno su se stidele svog posla nuđenja flajera za novog kablovskog operatera. Ipak, kad bi mu neka ponudila šareni papir uvek bi ga uzeo. Znali su oboje da je to novi talas u koji smo svi  bačeni bez čamčića, talas raskošne pene koji bi da izbegne svaki drugi dodir osim svog udarca.

Zaspao je misleći na Docine reči:
„Konji spavaju na nogama.“

Probudio ga je bol u desnoj ruci.

Vrteo se u krevetu, ležao na leđima, menjao strane, ali bol nije jenjavao.

Smirio se tek oko,šest ujutro, sklupčan u položaj fetusa dok su taksisti na obližnjem stajalištu zagrevali motore svojih automobila, smejali se, puštali muziku, ne preglasnu, on je umotan u ćebe osećao da ti krajnje nevini rituali taksista koji, verovatno, duvajući u prste hruskaju vruć burek iz obližnje pekare koja je radila celu noć.

U polusnu, onom varljivom pazuhu jave i tonjenja u lažnu smrt poželeo je da koliko od sutra počne da se šali.

Šala ili vešala, pitao ga je anđeo Gavrilo čija ikona je visila u pročelju spavaće sobe i zbog koje je njegova bivša, sada može komotno da je tako zove, odlučila da prekinu sve intimnosti.

Bezbrižnost, bože, ako može.

(odlomak iz romana u nastajanju "Smrt dosadnog čoveka")