MILAN TODOROV: PODEROTINA

 

 

U mutnim godinama kada je rat svuda oko nas, vi se bunite zbog jedne, beznačajne skoro nevidljive rupice,  na jakni – rekao mi je radnik obezbeđenja u ekskluzivnom šoping molu kada sam mu se požalio da sam mimoilazeći jednog šetača slučajno okrznuo bledu kremastu ogradu oko stepeništa i osetio onaj laki, oštri zvuk kada se para platno.

Pogledao sam desni rukav i video da je u visini lakta polivinilsko modro plavo platno jakne probijeno na dva mesta iz kojih su štrčala mala bela perca.
Sećam se prodavačice  koja mi je govorila da je to, zaista nešto skuplja jakna, pogodna za nošenje i zimi i u proleće i u jesen, da čuva toplotu a otpušta mogući znoj.

Bilo je to pre samo godinu dana.

Sada, kada sam, sklanjajući se od razmahnutog posetioca šoping centra proderao jaknu, ne mnogo, zaista ne mnogo, osećao sam da sam oštećen beskrajno nepravedno.

Čovek nosi sva svoja osećanja patnje, mržnje, krivice, ljubomore, kajanja, besa, agresije napokon… kao arsenal sopstvenog pomalo stidnog sveta.

Zašto da mi neka brzopleta šegrtska ruka koja je brusila ogradu i inače problematičnog centra, pokvari veče, jedan dan, jednu vetrovku, koju sam uskoro nameravao da odbacim, ali svejedno, zašto bez mene, zašto se opasnosti svakodnevnog života smeštaju na mesta na kojima ih ne očekujemo?

Naš život postaje sve više paperjast, pomislih glupo.

Izvukao sam jedno malo perce iz rupice na rukanu. Iza njega pojavilo se drugo. Rupica se ponašala kao semenka,koja baca cvetove, a ptice koje su bile ušuškane svojom smrću u moju ljubljenu jaknu bežale su iz kaveza koji je stezao moje telo.

Pisaću pisma upravi tržnog centra.

Stizaće odgovori.

Vreme će početi da se tanji.

Uzeću dobrog advokata.

 U dopisima koji će mi stizati biće veselih i nedostižnih tonova.

Ponekad će me smirivati i govoriću sebi: zaboravi na rupicu.

Ali, n verujem da ću moći.

Jednom davno, predložio sam jednoj devojci da se nađemo u šumu duhova, na obodu grada.
Nije rekla neću. Nije rekla plašim se. Rekla je ne mogu.

Nisam je pitao zašto.

Više sam voleo da zamišljam nečujno a predvidivo.

Jednog dana će pomisliti da može.

Posmatram onu rupicu na rukavu jakne. Imam utisak da se širi, poput otrovne pečurke a kako i ne bi kad iz nje izlaze stada, ribe, ptice, oblaci pred kojima sam bežao u streje i sve tajne kojima ne vladam, koje se, imam utisak poigravaju sa mnom, kao da mi govore: šta si osim samog tela u kome jedino postojimo, žudimo i nestajemo.