(odlomak)
Odavno je poznato da biljke imaju srce, odnosno emocije i da zadrhte kada im se približava čovek sa makazama ili perorezom.
Italijanski
botaničar po Stefano Markuso utvrdio je da su biljke inteligentni organizmi.
Koren
koji raste u zemlji zaobilazi prepreke i pre nego što dopre do njih.
A
ja, pitao se.
Odlučio
je da krene u akciju renoviranja nekih stvari u kući na koje dok je Nada bila
tu nije obraćao pažnju.
U
farbari je kupio lepak za drvo i najpre zalepio lajsnu koja je otpala sa starog
drvenog ormarića za peškire. Uzgred, primetio je da je pedantno očistila svoj
deo, obrisala prašinu i u njemu, verovatno slučajno, u gornjem desnom uglu
ostavila malu plavu kesicu sa lavandom koja je snažno mirisala, pomalo crkveno,
što ga je navelo da je izbaci u kantu za đubre.
Pokušao
je zatim da tutkalom zalepi fijoke u noćnom stočiću u spavaćoj sobi, koju je poslednjih
petnaest godina jedino on koristio i vredni, staklasti pauci. Međutim za taj
posoa bile su potrebne četiri ruke. A on je sada imao imao jednu potpuno
sposobnu. Druga, ona koju je povredio u Promenadi, sve više ga je bolela, ali
ne na mestu uboda, koji se, uzgred rečeno, sad jedva nazirao, nego u ramenu, u
ključnoj kosti oko vrata i bol se širila ka vratu i dalje ka glavi.
Ispričao
je to svom drugaru, lekaru Melhioru, a ovaj mu je rekao:
„Škripiš, druže. To je krštenica.“
Rekao
mu je da ne sere i da se još drži. Uostalom, ja još mogu i hoću, za razliku od
tebe.
„A
žena?“- pitao je Melhior. – „Šta je sa tvojom ženom?“
„Nadam
se da je našla boljeg čoveka od mene. I da je voli, jer ona zaslužuje to.“
„Uostalom,
gde je ona?“
„Ne
znam. Ali, bilo gde da je neka joj neko kupi buket patuljastih ruža i uvije ih
u dizajniranu kopiju starih novina sa dobrim, lažnim vestima.“
Uveče
je hodao gradom. Kod Srpskog narodnog pozorišta na onim dozlaboga neudobnim
klupama sedeo ulični svirač zapuštenog izgleda i počeo da mu se jada:
„Ja,
brate, obožavam Balaševića i volim da pevam njegove pesme ali ne smem. Ako me neko snimi
telefonom i to objavi, tužiže me njegova udovica i onda sam najebao. Je l me
razumeš?“
Razumem,
rekao je. Ali, izvini, ko ti je taj Balašević.
Tip
je zakovrnuo očima.
Idoli,
idoli… Bože nikad nisam bio navijač.
U
stvari jednom kao dečak jesam. Vozio sam bicikl tada popularne slovenačke marke
„Rog“ oko igrališta u školskom dvorištu na kome su rukometašice igrale
utakmicu. U jednom trenutku jedna plava, debela hitnula je toliko snažno loptu
prema golu da se ona odbila od prečke, udarila ga posred čela i, na opšti smeh
publike, oborila u prašinu.
Žao
mu je sada što se toliko toga seća. Ona plava devojka je postala vitka, sisata
cura i izbegavala ga je na svakom mestu.
Jednom,
na školskoj igranci, u završnom razredu, odlučio je da joj priđe i zamoli je za
ples.
Bila
je okrenuta leđima i kad je blago kucnuo po ramenu a ona se okrenula video je lepo,
ali nepoznato lice.
Ta
slika pripada davnom bezbrižnom vremenu, ali, osećao je, ima u njoj onoga što
se razvija u nevidljivom poretku muško ženskih zavođenja.
Sledeće
večeri poslao ja Sandri poruku; Nedostaješ.
Bila
je na mreži. Nije odgovorila.
Nije
mogao da uradi ama baš ništa.
Jednom,
dok su komunicirali, rekla mu je da želi sa njim da priča samo o svakodnevnom
životu. Njemu je ta ideja bila nepodnošljiva i opscena. To je značilo da ga je
isključila iz saveta interesantnih, po bilo kom osnovu, svojih muškaraca.
Oživljavao
je u glavi gomilu žena koje je upoznao u životu kao i onih koje nije upoznao,
ali su na svoj način zaslužile da budu uglavljene u njemu.
Plašio
se da postaje emocionalni bolnik koji fiktivne likove pretvara u poželjna tela
koja potom u njemu izazivaju osećaj seksa kao greha i sramote.
Ipak
vreme se lagano odčvoravalo.
Postoje
namirnice koje izazivaju bol u telu, čitao je u pseudonaučnim časopisima. To su
namirnice koje dolaze iz suprotnog smera, te tako održavaju naše telo na
nematerijalan način.
Između.
Нема коментара:
Постави коментар