MILAN TODOROV: NIT

 

 

 

Bio sam pokisao. Sve je bilo tako isto.

Odjednom zapazih tablu sa natpisom:

,„Lav sa Kilimandžara“. Naglo sam zaustavio auto na strani puta tik ispred ulaza u taj novi klub. Neko je belom kredom na zelenoj ploči dopisao: „Ulaz u klub je odobren samo za ljubitelje književnosti“.

Posle ću, rekoh, a možda ni tada. Divio sam se Hemingveju i plašio se njegove sudbine. Mislio sam o pištolju koji am nerado vratio policiji. Ne, ne bih se ubio kao Ernest. Stvar je pojedinca kako će nezadovoljstvo sopstvenim životom da reši. Put do neba često vodi mimo boga. Ipak, pitao sam se da li samo jaki muškarci planiraju svoju smrt.

Ja, za sada, planiram samo život. I ne mislim da sam jak.

Prešao sam na drugu stranu i kupio jaja za jutarnju kajganu. Počeo sam jedem jaja svako jutro zbog gvožđa. Biću gvozdeni čovek, ako me u međuvremenu ne pojede ova sveprisutna rđa.

Jesti jaja za doručak, to je najzad ipak nešto stvarno.

Vrata kluba behu i dalje otvorena. Iznutra je dopirala buka.

Kako ne služite piće svakom? – derao se neki krupan nezgrapan klipan.

Čoveče, rekla je konobarica na čijem reveru je pisalo Etelka, smrdiš na kilometar. Kad si se poslednji put okupao?

Da li ti, lepa glavo, shvataš da mi ništa od ovoga ne znači ništa? – pitao je pijani.

Stajao sam na ulazu u taj  svojevrsni spomenik piscima i pisanju, neodlučan. Da li je svako umotan u sopstveni narcizam?

Tip koji se bunio je bio u maskirnoj vojnoj uniformi, debeo, zarastao u bradu.

Lutko, ja ne smrdim, to je mošus muškarca.

Gubi se budalčino!

Tip se pokupio i izašao psujući joj sve svece i crkvu.

Sledeći put ću ti pokazati svog četnika da vidiš, lutko, šta propuštaš.

Daj ga mami svojoj, poručila  mu je bez uzbuđenja.

I tako se razgovor završio.

Kad sam već ušao u taj zabranjeni grad pića i umetnosti nedaleko od pića, morao sam da ih ohrabrim. Rekao sam odmah da nisam nikakav inspektor, da ne želim nikakve nevolje, nego sam ljubitelj pisane umetnosti.

Osmehnuli su se. Bio sam, sva je prilika,  blizu njihovog centra ravnoteže.

Mi smo, rekoše, nekolicina njih kraj šanka, ovde novi. Ne bacamo toliko daleko. Kratko piće i to je to.

Znam, rekoh, kao što znam da se umetnici koji imaju ateljea na tvrđavi i vi ispod nje dovijate na razne načine da održite kafee pod maskom udruženja ljubitelja ovoga i onoga… ali ja nemam ali.

Ja?

Gde?

Zašto?

Šta je lav tražio na vrhu ledene planine? To je Hemingvej, to je tema za na život i smrt.

Kako ste uopšte došli na ideju za naziv svoje kafane, da je tako nazovem?

Ja ne znam, rekla je Etelka, to morate da pitate gazdu. On je studirao književnost. Nekad. I evo ga sad drži kafanu. Ne živi se od pisanja.

A čula si za Henri Milera? – groknu neko. Mirni dana na Klišiju, a?

Ko je taj Miler?

Onaj koji ti je pretio svojim četnikom malopre reče jedan kraj šanka.

Etelka ga je samo prezrivo pogledala. Zatim je otišla iza nekih kulisa.

Znam, pomislih, taj tip žena. One su pokorno dominantne.

Jedna me upravo izluđuje.

Etelka se vrati sa osmehom na licu iza koga niste znali šta možete da očekujete.

Ništa nije važno, reče glasno, da svi čuju, onaj iz gomile. Vi postojite, šta će se desiti sa vama lično takođe nije važno jer o tome ne odlučujete vi, suština je u tome koliko puta vam se u životu desila ljubav.

Etelka se nasmejala. Izgledala je kao neko ko ima potpunu kontrolu nad situacijom.

Zini da ti kažem pa da se ubiješ! – odgovori tipu.

Mračnom salom se zaorio smeh.

Izašao sam neprimećen iz Lava.

Stavio sam kesu sa jajima na zadnje sedište auta i dodao gas.

Jedno jaje se razbilo i iz kese probijene ljuskom curkala je tanka lepljiva nit.