MILAN TODOROV: KAPLJANJE

(ODLOMAK)

 

Pozvao je vodoinstalera da mu zameni slavinu na sudoperu. Slavina je bila, bar za njega komplikovana. Imala je tri priveza za dovod vode, pošto se ispod sudopere nalazi mali Metalčev bojler. Sve to je radilo, ali je slavina pupuštala na spoju i plašio se da će, u njegovim sve dužim odsustvovanjima iz stana, pući i načiniti potop.

Melhior mu je savetovao da to svakako učini da ne prođe kao on. Usred neke operacije venskih trombova kod nekog debelog penzionisanog zastavnika zvala ga je žena. Glavna sestra pri operacionom bloku je znala da ne sme da ga uznemirava. Ali žena je rekla da se dogodilo nešto katastrofalno. Kad je hirurg uzeo telefon u krvave ruke ispričala mu je da je jedva ostala živa jer im je eksplodirao bojler u kupatilu i razneo spoljni zid zgrade.

Samo da završim sa ovim telom.

Nastavio je da povezuje sitne krvne organe bivšeg zastavnika. Mrzeo je, ne to što je radio, nego ljudsku patnju koju jw gledao svaki bogovetni dan. Sanjao je malu plastičnu venu kojom bi taj deo života mogao da preskoči.

Nova slavinua se ponašala potpuno blesavo. Kad bi pokušao da napuni čašu vode i potom zatvorio slavinu vodaje isticala još pet ili više minuta.

To mora da bude tako, zbog pritiska koji se stvara u plastičnom bojleru inače bi eksplodirao, rekao je vajni majstor.
Potom je, samo nekoliko sati po odlasku majstora, bojler prestao da greje vodu.

Hteo je da ga pozove odmah sutradan da to popravi, ali je odustao.
Ništa se, pomisli, ne može popraviti.

Poput ruke koja ga je bolela a bol se sve više širio i protezao duž desne strane vrata ka, kako je laički mislio, malom mozgu.

Ona novinarka, sa kojom je, setio se, radio emisiju iz kulture i sa kojom je pratio Sterijino pozorje ga je nazvala telefonom i pozvala da kad mu bude zgodno samo navrati do radija ili je pozove telefonom i ona će sići da zajedno u klubu popiju kafu.

Hoću, nazvaću te svakako, lagao je.

Nije je želeo. Imao je osećaj da svet koji je nekada poznavao samo kruži oko njega kao svemirski satelit u praznom beskraju.

U stvari, shvatio je da beskraj ne postoji.

Napisao je pismo bivšoj ženi o tome i na kraju podvukao crnim flomasterom: Svemir nije beskonačan. Nastao je u nekom prasku pre mnogo milijardi godina i bio je u početku ograničen, ali se pod raznim uticajima sada širi. Dokle? Niko ne zna. Ali, sve iuma lraj, zar ne? Tako i svemir ima plafon. Prema tome, nema bekstva u nebo.

Zgužvao je papir i bacio ga u kantu za otpatke.

Zatim je otišao u konjički klub i Melhiorovom konju tutnuo u zube veliku svežu šargarepu.

U klubu mu je bilo dobro. Sve ljude, žene i decu koje je sretao usput pozdravljao je kao da se znaju sto godina.

Priroda je mehanički radila svoj posao.
Kako mu se to dopadalo!

Napisao je Sandri da joj preporučuje mehaniku. Živi uvek u istom ritmu.

Video je da je pročitala poruku.

Pitao se šta ih, oboje, sprečava da kažu kako ne žele da igraju ovu igru čekanja.