Na
televiziji je video pacijenta kome su transplantirali srce. Zalagao se da svi
koji to mogu zaveštaju organe.
Bio
je siguran da je čovek vernik, ali njegova vera je, sada, kada je doveden na
ivicu života ili smrti, prednost dala oduzimanju srca od klinički mrtvih ljudi
što bi značilo da ti ljudi, tačnije ta tela, nikada neće moći da se sa
Hristovom objavom o povratku u svet živih ponovo nađu među svojim najmilijim.
Bio
je na strani tog čoveka. Ne zbog politike zdravstva koja je uvek pomalo protiv
crkvenih tokova, što je smatrao ispravnim, nego zbog dobrote koju je, osetio
je, posedovao taj čovek.
Dobrota
je najvažnija.
Setio
se nenadanih, dobrih devojaka.
Izlazeći
iz podsvesti, jedna po jedna, oživljavale su vreme mladalačkih zanosa, mnogih
pokušaja i malih uspeha u kome se o seksualnosti nije razmišljalo kao o
nebeskom grehu nego je to bila nepatvorena radost zbog neponovljivosti
trenutka, penicilin novootkrivenog života.
Oduvek
sam se plašio proročanstava, pa i takvih o povratku.
Šta
bismo rekli Bogu da se vrati sada na zemlju?
Šta?!
Šta
bi rekla ti, pitao je Sandru.
Ti
si emocionalni delikvent, odgovorila mu je.
Naljutio
se na nju. Pomislio je da se maštano nikad ne poklapa sa stvarnim likom.
Ona
je ljubomorno čuvala svoje tajne a ja sam ih prosipao bez mere i ukusa.
Kako
je u Salernu, pitao je.
Sve
je dobro u Salernu.
(odlomak iz romana "Smrt dosadnog čoveka")
Нема коментара:
Постави коментар