MILAN TODOROV: ŽENE KOJE SPAVAJU

 

(odlomak iz duže proze)

 

 

Uvek je imao grižu savesti kada bi morao da posegne za leksiliumom od 6 ili, slabo deletvornim, onim od 3 miligrama.

Pretpostavljao je da ti umirujući lekovi dolaze iz skorih ratnih područja. Tamo je za njima velika potražnja. Svetske farmaceutske industrije su znale zašto se ratuje.

U pravu je hrišćanska dogma, smatrao je, koja kaže ne prihvataj ništa što na veštački način umanjuje bol.

Bol je nešto najbolje u našem životu. Memoari koji nikad neće biti napisani. Strogost usamljenosti u mojim godinama.

Razmišlja o tim godinama dok uočava mlade, žustre a već podgojene sveštenike koji se linijom glavne gradske ulice, užurbanim korakom za koji samo oni znaju razlog, šetaju među gomilom sveta. Nepodnošljiva gordost? Šta? Ne gledaju žene.  Ali, grad stvara situacije. Tu smo svi. Oni bez greha, žene sa trzavim očima davne udaje  i mi čiji greh još nije dobio značenje.

Potrebno je odupreti se dramatici želje da živiš previše.

Pokušao je u vozu nam relaciji Novi Sad – Subotica. Išao je kod ondašnjeg notara da overi prodatu tetkinu kuću. U stvari, poklonjenu zemljušu banatsku.

Ušao je u vagon prilično rezigniran. Možda zbog genetske potrebe za bekstvom. Njegovi, po majčinoj liniji su iz Prizrena morali da pobegnu u Segedin i Sent Andreju.

Nije znao da li je potomak ili predak.

Seo je u prvi slobodni kupe, negde u sredini kompozicije.

Nešto se čekalo. Voz se polako punio kao mala sablasna kuća u putujućem cirkusu.

Naspram njega sela je mlada crnpurasta žena. Nije bio zainteresovan za bilo kakvu konverzaciju. Rekla je, a da je ništa nije pitao, da joj je pobegao noćašnji voz i da je celu noć provela drhteći uz hladne radijatore u čekaonici dok su je policajci uredno, svakih sat ili dva, legitimisali.

Osećao je da laže.

Voz je najzad krenuo.

Snajka, morao je tako da je nazove, se udobnije namestila u sedištu. Štaviše, skinula je laki mrki mantil, odloživši ga pored sebe a zatim glave nagnute ka prozoru, sklopila oči. U stvari, samo jedno. Drugim bi povremeno, kao mala uplašena životinja, pogledavala u njega.

Šta je još moglo da joj se dogodi što joj se već nije dogodilo?

Sve dramske situacije počinju pitanjem.

Anđelka, zovimo je Anđelka pomisli, šta ti se dogodilo sa okom?

To je početak.

Čega?

Možda kraja braka?

Možda umlačenog života pod skutom majke udovice?

Kad je voz stao na stanici u Subotici ili to beše u Horgošu, ona se naglo uspravi i uzimajući tašmicu i mali kofer upita:

„I vi poslom?“

Bila je to zanemarljiva epizoda, ali mu se dopala jer je pokazivala da mu se život ne raspada tako brzo kao što je umislio.

Dva dana kasnije sreo je u gradu. Bilo je to blizu autobuske stanice. U poslednje vreme privlačile su ga predmeti, zgrade, ljudi, alati, sprave, sredstva; sve što nudi kretanje i, možda, možda sigurno, lutanje.
Da li mogu da pobegnem iz poznatog prostora. To ga je mučilo. Svojevremeno je čitao o budistima koji su prevarili smrt. To je jedino takvo iskustvo u istoriji civilizacije. Budist koji je odlučio da meditira do smrti postavio se u pozu fetusa, vezao noge a zatim ustima i ruke. Nije mogao da se kreće. Nije mogao da traži hranu ni vodu. Sedeo je i meditirao postepeno pretvarajući svoje izgladnelo i ižednelo telo u mumiju. Umrli bi neosetno a njihovo telo bi bilo balsamovano i čekalo na neko uskrsnuće, na neki pronalazak nauke koji će ih vratiti u život.

Tako je i on žudeo da se vrati u život koji je imao.

Opet ti, rekao joj je prijatno iznenađen.

 Mogao je da bude komotan u ophođenju. Bila je devojka ni tamo ni ovamo. Bila je devojka sa kojom ste sigurni da neće zatrudneti.

„Obavila sam abortus“, rekla je. „Sve je, hvala bogu, prošlo kako treba. Mada umalo nisam odapela.“

Odveo je na ručak u Promenadu. Brza kineska hrana, previše zašećerena.

Zavalila se u stolicu na najvišoj etaži i rekla: „Posle, abortusa, tebi to mogu da kažem, osećam strašnu prazninu. Hrana, piće, cigarete, sve je bljutavo.“

Bila je fizički tu, donekle privlačna, ali ga je razoružavala njena vera u fizičku uništivost. Ubiti deo sebe i nastaviti naivno, kao da se ništa nije dogodilo.

Sandra, virtuelna devojka, bila mu je, u tom pogledu, sasvim drugačija. Pod uslovom da je negde zaista postojala. Njegova žena sada je neka sestra u namastiru, kako se govorilo srednjevekovski a on se grozio istorije sebe, istorije sveta, istorije ljubavi dva bića.

Ipak i dalje je postojala.

Silazili su eskalatorom na donji nivo.

Bilo je besciljno.

Rastali su se sa osećajem neugodnosti.

Uzgred, rekla mu je da živi sa koleginicom u nekom limanskom kvartu grada.

Da li bi mi se dopala, našalio se.

Ne verujem, rekla je.  Propila se. A znate se, rekla mu je. Bila je novinarka.