(odlomak)
Danas
Srbija, sutra Čile, prekosutra Meksiko pa Zagreb.
Važno
je ne truliti u istom mestu. Nosila je preširoke bež pantalone, jela sendvič
bez zazora, imala tetovirane grudi, zapravo samo vidljivu polovinu i flertujući
sa njim, koji bi joj, kako je rekla mogao da bude deda, što je, reče takođe,
uzbuđuje kao da je samo želela da što pre dođe red na nju da nastupi.
Slučajno
se našao u rano veče u tom delu grada gde se nalazio bivši mlin sada pretvoren
u kulturnu stanicu.
Šta
da očekujem, pitao je Zagrepčanku.
„najpre
dvojicu divnih gej momaka. Jedan je iz Čilea a drugi iz Meksika. Igraju
poslednju ljubavnu igru neke ptice, ne znam tačno koje.
Sjani
su.“
A
ti, pitao je. Ti si takođe umetnica.
„Ja
radim sa vatrom. Videćeš ako ostaneš još malo.“
Prešli
su na ti.
Devojka
je izgledala, za njegove pojmove sasvim normalno i odlučila je da putuje po
svetu u razmeni stvaralaca iz kulture, da jede sendviče, spava na podu
fuskulturnih sala, ne svlači patike nedeljama. Ah, zaboravio je najvažnije:
imala je lep osmeh, beo ten, prozirno plave, skoro sasvim svetle oči i grudi
koje su nesputano skakale u majici bez korpica, ne velike, ne vulgarne.
U
nekom segmentu, pomisli, ovo što mi se sada dešava liči na igru stvoritelja
nesavršenih anđela.
Mnogo
je među njima izbeglica, pomisli. Ali, nije imao ništa protiv. Način na koji su
izabrali da pobegnu mu se dopao: Umetnost kao čist zanat.
„Šta
kad pogrešiš“, pitao je devojku koja se sad već povremeno slobodno nalaktila na
njegovo rame.
„Imam
trikove.“
Kakve,
pitao je.
„Lake.“
Šta
su laki trikovi? Zar nije najvažnija koncentracija u vežba?
„Da,
ali stvari ponekad krenu loše. To znaš, zar ne?“ Imala je jak strani akcenat.
Bio je ubeđen da nije Zagrepčanka.
Prećutao
je odgovor.
Ovo
je vreme u kome je teško razlikovati kopije od originala.
Ali,
bila je mlada i imala energiju mladosti koju su sultani, posednici harema,
neštredimice trošili. Ako je verovati Andriću, spavali su sa mladim devojkama,
kojima nisu mogli ništa da pruže u fizičkom smislu, ali su zato one njima
neštedimice davale miris i laki znoj mladih tela u postelji.
Da
li su bili nečasniji od nas danas, zapitao se.
„A
vi ste…“ sada mu je govorila vi. „Vi ste, pretpostavljam, ovdašnji“.
Bila
je to lepljiva traka.
„Nažalost“,
rekao je.
„Potreban
vam je recept?“ – pitala je sada već slobodno i interesno.
Slušao
je glas devojke koja mu se dopala, ali je bila nesrazmerna svemu što je do tada
poznavao i imao.
Voditelj
programa je pozvao Anitu da se pripremi. Odvojila se od njega, prethodno mu
stegnuvši mišicu, lako i koketno.
Izašao
je.
Šta
bi nas spojilo, pomislio je. Potreba da odemo tamo, iza.
On
sanja tuđe. Ona pristaje na starca.
U
svakom mogućem bludu stoji koren tvojih prošlih života.
I
posle, stajaćeš sam. Da li vredi?
Auto
je na pritisak elektronske igračke zasvetleo kratko, što je značili da je
spreman da te odveze kud želiš i da tamo budeš stariji i usamljeniji.
Sedeo
je u upaljenom Audiju sa upaljenim svetlima u noći.
Нема коментара:
Постави коментар