MILAN TODOROV: DOBRE ŽENE

 (ODLOMAK IZ DUŽE PROZE)

Lekarska ordinacija u koju je išao radi kontrole one rane na podlaktici bila je ista ona u koju je odlazio kao mali. Jedina razlika je što je sad bila renovirana, prozori osveženi, zidovi takođe, ali imao je utisak da su sto, ona opasno utešna okrugla drvena stolica na koju su ga uvek terali da sedne i vadili mi bris, ostala nepromenjena.

Pomisli, kako stvari umeju da ćutke žive paralelno sa ljudima a da ljudi to nikad ili retko primećuju. Možda je tako i sa paralelnim nizovima smrti i života. Umreš i odeš u paralelu koju niko živ ne primećuje. To ga je radovalo. Počeo je da upražnjava taj efekat bezrazložnog radovanja i, činilo mu se, da deluje. Uostalom, nije mogao ništa da izgubi.

Osećao se dobro, ali nije želeo ništa da prepusti slučaju. Promenada se lagano pretvarala u buvljak na koji su posetioci iz lokalnih mesta besramno udarali pečate svog prostakluka.

Znao je, ne zna kako, ali znao je, da će posle tog uboda novog vremena – umreti. Zbog toga nije želeo da propusti bilo,koju mogućnost da se spase.

Jednom se požalio jednoj slobodnoj ženi koja mu se sviđala da se ne zna kako da spasi vlastiti život.

Pretpostavljao je da ima sličan problem. Odgovorila mu je da je to pitanje za milion dolara.

Primila ga je ista lekarka. Bila je vrlo ljuta, ali ne na njega nego na nekog pacijenta koji ni po koju cenu nije želeo da zakaže pregled, nego je lagao da mu je hitno i da mora danas da bude pregledan i da mu s eda neki lek jer sutra mora da radi.

Rekao joj je da ga boli rame te ruke.

Opipala mu je ruku od ramena do malog prsta.
Mislim da vam nije ništa. Možda samo spavate na toj ruci. Promenite krevet. Ili zamenite položaj.

Pomislio je da su to stvari poput promene žene. Naviknete se na jednu a onda dođe vreme da, iz ovog ili onog razloga, morate da je promenite. Ili ona promeni vas tako da iza vas stalno puzi neko rogato stvorenje, prilično defektno, balavi po podovima u stanu i stalno nešto krklja željno pažnje koju ni ti nemaš.

Odbojnost i ljubav su rođene sestre koje ne govore međusobno.

Doktorka ga je upitala da li poznaje jednu njenu koleginicu iz gimnazije koja je bila novinarka.

Ispostavilo se da je poznaje.

Ne znam šta je sa njom, nisam je dugo video, tačnije trideset godina, rekao je.

Sećao je se. Visoka crna devojka sa naočarima. Iz stare novosadske porodice. Svojevremeno je jedan njegov kolega u redakciji studenstskog lista Index išao neko vreme sa njom i pričao mu, lascivno i bahato, kako nikad nije imao tako, rekao je, duboku devojku.

Šta je sa njom, upitao je svoju simpatičnu doktorku.

Bila je uvek tako fina, rekla je. Zar ne? I nikad se nije udavala.

Nije se usudio da joj kaže da zna neku njenu intimu.

Nažalost, rekla je doktorka, izgleda da pomalo pije.

Odjednom je sve shvatio.

Bila je to cimerka one neprizorne putnice iz voza.

Čime se porede uništene karijere, mislio je.

Bila je sjajna i u svemu posebna. Odlična studentkinja. Veoma vesela i ljubazna. Svi muškarci su se vrzmali oko nje pa i on.

Vratio se iz ambulante i ispovraćao. U ogledalu je pogledao ranu na ruci. Bila je crvena kao cvet nove jabuke.

Te noći, posle dužeg vremena napisao je poruku Sandri:

„Tek sad vidim da si u pravu. Moje namere prema tebi su bile isključivo hedonističke. Sad znam da je strast prolazna.“

Nije mu ništa odgovorila, iako je na kontrolnoj tabli video da je njegova, dakle poruka pošiljaoca viđena.

Možda je i to tračak nade, mislio je, ali za usamljenog čoveka, koji pritom ne veruje u boga na način mase, osećao je da neće biti miljenik čak ni kad svi drugi odu iz njenog kao što uvek odlaze iz svih života dobrih žene.