MILAN TODOROV: BANJA U EL EJU

 

 

 

Ne volim planinske reke, potoke, izvore sa petokrakama u  farbanom kamenu. Ili ono: Ovu spomen česmu ozidaše sinovu lugara Rajka u znak večnog spomena i putniče, ti, koji se napiješ vode sa nje, znaj da itd.

Ne volim ni planinska jezera. Ili su isuviše hladna ili zagađena. Jednom sam se po povratku sa mora, užaren bućnuo u Zlatarsko jezero i zaradio neke male crvene fleke po koži. Od tada, takve ekološko turističke ponude izbegavam u širokom luku.

A jednom davno sam se kao siromašan dečak našao u Banji Koviljači. Tada je socijalizam omogućavao deci slabijeg zdravlja i sa manje roditeljskih finansija, a taj sam bio, da borave u nekoj banji na oporavku o trošku Socijalnog osiguranja dvadeset dana. Ili dvadeset jedan, ne sećam se više.

 

Jedino se sećam devojčica sa kojima smo još nesazreli i nevini spavali u istoj ogromnoj sobi sa krevetima na spratove.

Bojao sam se banje. Čuo sam da u tim lečilištima za stare, uboge, bolesne i nas neuhranjenu decu borave nečiste sile koje imaju jedini zadatak da svet liše ubogih i jadnih.

Moji roditelji su bile srećni što su mi omogućili boravak u čistilištu, jer nisu znali tu tajnu.

Lutali smo po banji  mimo svake kontrole. Vazduh, vazduh je bio, pričalo se toliko dobar, da su penzioneri zaticani u parkovi sa otvorenim ustima rano ujutro, ukočeni.

Glavni vaspitač je naredio da nam pohuju mesne nareske da bi zatim sebi i osoblju koje se sastojalo od kuvarice i negovateljice pekli krmenadle.

Posle deset uveče šetao je po sobama i proveravao dušeke ispod devojačkih guzičica. Plašio se, kako je tvrdio, devijacija u pubertetu.

U banji mi se činilo kao da život pravi neku pauzu za nešto veliko.

Vaspitač je otežano govorio. Imao je u rukama karte sa našim podacima i stalno ih je ispuštao. Često sam gledao kako ispadam iz njegovih drhtavih, vinjačkih ruku.

Fotografisao je devojčice za službenu arhivu. Tražio je da budu u gaćicama, radi zdravstvene identifikacije. Grudi ionako nisu još imale.

Ništa se nije moglo bez njega.

Organizovao nam je izlet sa kupanjem u Drini. Reka je bila plitka, šljunkovita a voda blaga. Kupali smo se u gaćicama, i mi i naše devojčice koje su sve vreme cičale. Odeća nam je bila ne okolnom kamenju. Iznenada, voda je počela brzo i silovoto da nadolazi. Talasi su nas prevrtali. Vaspitač je duvao u pištaljku za opasnost. Voda nas ej valjala nekoliko destina metara. Pritom smo je se nagutali. Nešto odeće je vaspitač uspeo da izvuče na suvo.

Uveče, u zajedničkoj spavaonici dobili smo domsku odeću. Bila je preširoka i osećali smo se dobro u njoj. Imali smo običaj da pričamo viceve da bismo lakše zaspali.

Jedan dečak je ispričao vic o ženi sa buvama u pici. Da bi ih rasterao njen ljubavnik je u picu, tako kaže vic, ubacio eksploziv i krenuo da radi. Posle nekog vremena pica je eksplodirala a buve izletele.

Žena je kukala:

Jao moje pice!

Ljubavnik je na to rekao: A moja jaja na plafonu.

Kidali smo od smeha.

Devojčica koja je bila sa mnom u toj sobi postala je poznati pisac priča.

Nismo se družili.

Posle mnogo godinapodsetila me je imejlom na tu epizodu.

Rekla je da voli tu epizodu, sada, iz daljine.

Posle nekoliko meseci saznao sam da je umrla.

Stigao sam na groblje kasno. Gurali su na grob mokru zemlju, navlačili je motikama i nabijali budacima.

Pomisao na reku Drinu i kako tamo nema žabaca.

Otkud mi to?

Zbog slobode koja postoji samo dok veselo primaš pokušaje sveta da te vaspita?

Kakva energija koja je, tobože, neuništiva?

Danas mi se javio stari prijatelj, radijski tonac iz Los Anđelesa.

Primio se na budističku veru.

Postoji samo duh sećanja, rekao je.

Tako je, Siniša, rekao sam. Vidimo se.