MILAN TODOROV: OBLUTAK NA ŠINAMA

 (ODLOMAK)

 

 

Sve češće mu se događalo da vidi ili spozna neki događaj koji će se tek dogoditi u bliskoj budućnosti.

Melhior mu je, u šali, predlagao da igra bingo.

Proleće je bilo obeleženo smrtima. Upućeni, oni koji ceo život rade u bolnicama, znaju da je period učestalog umiranja vreme između novembra jedne i marta sledeće godine.

Ipak, bio je već maj kada je u novinama pročitao da je sutra sahrana njegovog druga iz osnovne škole Branka Belkovića. Bio je ubeđen da je Branko umro pre mesec dana. Pamtio je datum ,mesto i vreme sahrane.

Nemoguće, mislio je da neko i umre dva puta u tako kratkom roku. Uopšte da umre dva puta. Uostalom, i jednom je mnogo.

Zabrinuo se. Šta se to dešava sa mnom, pitao se.

Koliko ljudi sam ubio ovakvim predviđanjima?

Melhior mu je rekao da su to budalaštine i preporučio mu da se što pre i u potpunosti vrati svakodnevnoj rutini. Znači, rekao je, ako je kenjanje uvek bilo u osam ujutro, kenjaj u osam ujutro. Ako jedeš u podne, jedi u podne. Ako drkaš svako drugo jutro, drkaj svako drugo jutro. Ako…

Nije mu rekao za novinarku. Nije znao kuda vodi to sa njom.

Čitao je Kortasara. Brinula ga je nepredvidivost kraja njegovih priča. Devojčice podmeću oblutke misleći da će voz ispasti iz šina. Lepe, male, nevine devojčice sa takvim idejama. Šta će biti sa njima i nama kad odrastu?

Abortiraće tajno kod neke veštice? Slikaće svoje noge u crnim hulahopkama i slati ih starijoj gospodi za lovu?

Najzad, ta razlika u godinama između žene i muškarca ne mora da znači ništa u pogledu bogatstva seksualnog iskustva.

Zaspao je neuobičajeno rano. Sanjao je, sećao se toga, devojke sa licem psa, licem onog psa koga je zakopao pored Dunava.

Sutradan je otišao da proveri da li je humka na istom mestu. Nije uspeo da je vidi. Voda je nadolazila. Riba se spremala za mrest.

Usput, na dolmi, u susret mu je dolazio krupan, težak čovek na malom motoru marke Tomos. Mahnuo mu je i on tek tada u njemu prepozna Branka čija je sahrana bila zakazana za sutra.

Učestvujem u obredu čije mi je značenje nepoznato, pomisli.

Novinarki nije ništa rekao. Čekala ga je u stanu, pošto joj je dao dupli ključ. Na stolu se nalazio kolač sa suvim voćem, koji je donela.

Prolazila ga je volja za njom, a nije znao kako da joj to saopšti. U očima je imala sve teži nagoveštaj sete. Išla je, znao je, ka svojim dvojnicama koje nastupaju iza nje.

Zamolio je da ode. Pozvao taksi. Spakovao joj kolač u papirnu kesu i poljubio je u čelo.

Vidimo se, rekao joj je prilično uverljivo. Mislio je na njenu dvojnicu koja će se pojaviti, kao što se dvojnice žena koje smo nekada voleli pojavljuju iznova i iznova.

Ne moraju da liče u potpunosti. Dovoljna je mala gesta. Trzaj oko usne.

Dovoljno da pomislivši na njih počnemo da mislimo na njih, nove.