MILAN TODOROV: POZNAVANJE ŽENA

 

 

 

„Jesi napisao neku pričicu o našem Lj?“ – upitao me je komšija nedugo posle smrti omiljenog pijanca u kraju i našeg komšije.

Nisam znao šta da mu odgovorim. Da mu kažem da ja ne pišem priče koje bi mu se dopale, da ja ni ne znam da napišem realističku, fotografsku ili faktografsdku priču.

Slagao sam da sam mislio o tome, ali, rekoh, za sad ništa mi ne pada na pamet.

Trebalo je da kažem da ne mogu da pišem na način površnog, mada istinskog, pogleda na stvarnost.

Siguran da sam ga razočarao, rekoh mu da je Lj. koga sam takođe voleo na neki način premda beše lenjivac i mala lopuža, lik za neku dramu.

„Napiši dramu!“ – rekao je, maltene naredbodavnim tonom taj bivši policajac.  Reći mu da to ne ide tako, nije imalo ni smisla ni svrhe.

Znao sam o Lj. dosta. Nije se ženio, mada je tvrdio da je imao neku a zašto nije više s njom pripisivao je njenima koji su je posle samo mesec dana boravka kod njega, vratili u roditeljski dom.

„Je l bilo nešto? Kakva je riba?“ – pitali su ga okolni radoznalci i častili ga pivom ispred ilegalne prodavnice u ciglarskoj koloniji gde je živeo.

„Kao i svaka“, odgovarao je.

„Mora da si je unakazio od seksa? Ti si stari majstor.“

Nije odgovarao.

Jednom im je ipak priznao da je imao neki odnos s njom, u polusnu, s leđa i da ne zna da li je tu bilo nešto ili nije.

„Ti si, izgleda, samouki umetnik?“

„Ma nisam. Bila neka baba. Čuvala ovce. Ja s njom čuvao naše. Ona legne na travu u hladu, ja pored nje, kad vidim baba ne nosi gaće. Baba uhvatila pogled. Pita da li bi malo. Bih, rekoh. Isti si tata, rekla a ja tek posle  saznao da je tata išao redovno kod nje. Saznao kad me je poslao da tražim od babe njegov novčanik i sat koji je zaboravio u njenoj kući.“

„Opasan si ti, Lj.“

Bivši policajac gleda me sažaljivo. Opasna je ta malograđanska melanholija.

Uostalom Lj. mi je, mada sada kao pokojnik sasvim nepouzdan svedok, tvrdio da je policajac tukao svoju ženu, terao je da bosa po snegu ide u obližnje mesto kod brata da prespava a posle kad je umrla dovodio je stare prostitutke i nudio je sinu i njemu.

Lj. koji, shvatih tada, nikada nije imao ženu je pobegao. Sin je pristao a otac je sve vreme gledao kroz prozor i govorio mu da navuče čarapu na onu stvar.

Verujem da je i to neka vrsta fikcije samog Lj.

Ali, o čemu pisati? O čemu kad sve prođe i kad nam ostane samo mogućnost da od jedne istine dobijemo dve?

Isto je, mislim, i sa ženama koje mogu, ne sve naravno, ali neke mogu pa možda i žele u priču.

Naravno, kao kod renesansnih slikara portretista, sve je stvar poverenja.

Slikanje žena nije slikanje ribe ili mrtve prirode. Pretpostavljam da uvek postoji odnos između akta i slikara.

Inače, kako izdrže? Ipak, nije sve tako jednostavno. U pitanju su dva talenta. Jedan za život a drugi za umetnost. Talenti se spajaju, na postelji, u skučenom ateljeu na staroj tvrđavi. Ateljeu koji je slikaru dodelio grad.

Poznavali smo se. Nismo bili naročito bliski. On je bio akademski slikar i vodeći karikaturista lokalnog lista a meni godinama urednik. Tada sam, naime, crtao, pa prestao, hvala bogu. Jednog dana odveo sam nekog Grka, prevodioca mojih prvih priča na grčki u njegov atelje. Bilo je nedeljno, misno i liturgijsko jutro. Grku i meni zapadoše za oko aktovi u nizu na zidu slikareve pećine.

Ženska je ležala nalakćena, vrlo skladna, mala, sa malim pravilnim grudima, malom karlicom i nalim crnim brežuljkom među nogama.

„Ko je?“ - upitah slikara. „Deluje mi poznato.“

Nasmejao se.

„Znaš je“, dodao je.

Pogledao sam joj noge.

Pomislio sam da je znam i još da najpoželjnije žene izgledaju kao kopije svih naših, hm, starih, potrošenih želja uzalud.