Na istoku ranije sviće, ali na zapadu Sunce kasnije zalazi.
Na
Ženevskom jezeru sa kamenih plitkih sidrišta isplovljavaju bele jedrilice. Ne
idu daleko, Nekih Tri stotine do pet stotina metara od obale, tamo se usidre,
otvore boce konjaka ili kakvog već pića i goli, u parovima, šetaju po palubi,
šale se, ne zazirući jedno od drugih, dok im poslednji zraci sunca miluju belu
kožu tela.
Nisam
učestvovao nikada u tom ritualu. Da li sam želeo? Vrlo verovatno. Ah, ta balkanska
tajnovitost! Ubija nas na rezance.
Posmatrao
sam ih sa obale, ispred hotela u kome sam odseo. Svidelo mi se što sve rade
tako kao da imaju sve vreme ovog sveta na raspolaganju. Polako je padalo veče.
Jedrilice su skupile krila i lakim, bešumnim motorima se vratile na pristan.
Posmatrao
sam ih i u povratku. Ne iz loše namere. To, nikako. Uvek me u ljudskom pogledu
fascinira čežnja ili bar njeni posustali tragovi. I, ma koliko izgledali bledo,
hladno, mršavo, nedostižno – u očima nekih žena jasno se videla neispunjena
želja ko zna za čim.
Pomislih
da, iako imaju mnogo bolji standard od nas, postoji nešto što nas spaja.
Čežnja. Čežnja koja je svuda ista i, najčešće se ne ostvaruje.
Jedna
je, beše mršava ali slobodnija, prolazeći pored mene, spustila pogled kao da se
stidi. Ponekad su ta obrnuta osećanja ubedljivija od očekivanih. Pratio sam je
pogledom nekoliko trenutaka dok se pela uz usko kameno stepenište na keju,
sasvim nalik našem uz novosadski Dunav. Mogla jer imati između pedeset i šezdeset
godina. Bio sam, tada, mnogo mlađi. Sada znam da je to bilo nevažno. Ljudi i
žene ulaze jedno drugom u život ne mareći za godine. Postoji taj sindrom koji
sam nazvao Gonzales. Gonzales je najbrži u crtanom flmu. Gonzales je, takođe,
najbrži spermatozoid, koji ne mora, kao u evoluciji da najbrže oplodi žensko,
takođe, lutajuće jajašce, nego je jednostavno takav tip. Lepi se na šarm žene,
na ono što ona i ne zna da poseduje ali ga nosi ponosno kao što neke nose
velike grudi ili stražnjicu.
Sutradan,
sreli smo se, na ulici. Zamalo sam prošao pored nje. Imam taj odbrambeni
mehanizam da namerno, brzo zaboravljam lepe žene. Možda tako ustupam prostor
njima?Uglavnom, trudio sam se da pokažem da se nikad ranije nismo videli. Ona
okrete glavu prema meni i reče mi, na francuskom, koji sam delimično razumevao,
da joj je drago što me ponovo vidi. Encore, rekla je.
I
ja ponovo videh čežnju u njenim očima. Ne čežnju za mnom, naravno, jer bejah
tu, prost, nepripremljen, sirov i čak nejasno posramljen; nego čežnju za nečim
što se ne može objasniti tek tako, brzo, slatko i lako.
Setio
sam se toga posle mnogo godina.
Na
novosadskom keju stranac sedi pored devojke, na betonskoj ogradi, sedi usko
pripijenog lica uz lice vrlo mlade, skromno obučene, tačnije razgolićene
devojke, skoro devojčice, u uskim crnim helankama koje kao guma oblikuju njeno
vižljasto telo. Namešta kameru na telefonu za selfi. Klikne dva puta, pa za
svaki slučaj još jednom. Pita je, na lošem srpskom: Koliko joj je dužan za to
što mu je ulepšala sliku. Imaće, kaže, šta da pokaže prijateljima kad se vrati
u strani sneg i zimu.
Devojka
sramežljivo odgovara: Ništa, ništa…Ustaje. Tek tada se vidi da ima vrlo bujne
grudi. I još nešto se naziralo iza njenog mladog, nervoznog osmeha: čežnja za
nečim što se verovatno nikad neće dogoditi.
Iza
nje u odlasku, dva usidrena bela broda na carinskom pristanu. Još je dan. Vide
se konobari u crno belim livrejama kako postavljaju srebrnaste bokale sa nekim
pićem između salveta koje tako liče na jedra.
Нема коментара:
Постави коментар