Nedavno me je nazvao telefonom poznanik i rekao da bi trebalo da se nađemo i porazgovaramo o nečem vrlo važnom.
Bio
sam u periodi kada važne stvari odbacujem kao pas buve.
Znao
sam da je odličan profesionalni kuvar, ali krajnje nepouzdan. Stalno je menjao
restorane u kojima je radio iz jednostavnog razloga: pilo mu se. I pilo mu se
tri dana. I bilo mu je svejedno da li će gazda, koji je ugovorio neko veselje,
rođendan, svadbi ili daću, da propadne. Njemu se pilo. I njemu se pilo tri
dana. I pio je tri dana. Posle je bio izvrstan saradnik. Kreativan, moderan
kuvar kakvog bi poželeli svi bolji evropski restorani.
Ne
kažem da je bio za Mišlenovu zvezdicu, to ne. Kočilo ga je sve oko njega. Žena,
nevenčana, jaka, još plodna. Nije želeo decu. Mislim da nije voleo ni sebe kao
dete. Otac umro rano. Otišao u park, u svakodnevnu šetnju, seo na klupu i tamo
ga našli uveče. Majka se preudala. Vrlo brzo i ona umrla. Ima toga. Naš narod veruje
da kad neko nedužan i bezazlen umre neočekivano, za sobom povuče nekog dragog.
Kao
da postoji brak s onu stranu reke Had.
Očuh,
u skladu sa običajima, podigne svojoj ženi, a njegovoj majci spomenik, ne
pitajući ga.
On
je to saznao slučajno. Otišao na majčin zemljani grob i zatekao kameni, sa
natpisom bez imena njegovog oca i njegovog. Tužio očuha bez uspeha.
Pitao
sam ga o čemu želi da razgovaramo nasamo.
O
filmu, rekao je. O snimanju filma o mom životu.
Nisam
se nasmejao. U redu, rekao sam, ali ja sa filmom nemam mnogo veze.
Znaš
neke ljude. To je dosta.
Posle
petnaest minuta pozvao me je nanovo.
Otkazujem,
rekao je i spustio slušalicu. Zvao me je, po skoro zaboravljenom starinskom
običaju, fiksnom aparaturom.
Mislio
sam o tom pokušaju otmice od zaborava i o tome da preuveličavamo važnost svojih
života dok sam vozio okrajkom grada u kome je brzina ograničena na pedeset
kilometara.
Iza
mene, lik u najnovijem modelu sportskog mercedesa sa tablicama VS trubio je
zahtevajući da se sklonim u stranu. Vozio je, svakako, dvostruko brže.
Posle
malog vremena sklonio sam se u desnu traku presekavši nasilno put automobilu
koji se kretao paralelno dozvoljenom brzinom.
U
mercedesu koji me je silovito obišao, krajem oka videh, bio je srebrni zalizani lik sa debeljuškastom
plavušom koja je gledala u njega, napadno zaljubljeno.
Kako
to već biva, na prvom semaforu stajali smo jedno pored drugog. Mislio sam kako
svako od nas ima svoj ritam, ali da je teško slediti ga. Žena pored njega je
sada veselo gledala u mene. Ličila je na imitaciju Merlin Monro iz porno
klipova. Nije mi to izgledalo glupo. Interpretacije poznatih likova nas teraju
na kontemplaciju i mi moramo da ih poštujemo ako ni zbog čega drugog onda zbog
života i rada njihovih uzora.
Tip
za volanom je, možda zbog crnih sunčanih naočara, ličio na Džona Kenedija, koga
su ubili kad sam bio dete.
Ali,
znao sam da to nisu oni, kao i da prošlost nikada nije prošlost i da su filmovi
obično romantizovani na neki način a da je stvarnost brutalna.
„Sledeći
put“, dobacio mi je Kenedi kroz otvoreni prozor…
Dodao
sam gas. Nije uspeo da grakne rečenicu do kraja.
Bio
sam brži u prolazu kroz ušicu igle, stigao u jedinu traku za kretanje ka mostu
i prešao na drugu stranu. Zatim sam zastao pored puta. Čekao sam ga. Međutim,
on je produžio u smeru Fruške planine. Iza
njega, u crnom automobilu marke BMW devojka. Vozi polako dok mi prilazi sve
bliže…
Pomišljam
da bi se od ove dve ili tri obične priče dao napraviti film o neočekivanosti
susreta, ljubavi i, najzad, smrti.
Devojka je veoma lepa, svesna toga, i
prolazi sa tom svešću dok okrećem pogled da ne bi mislila da namerno gledam u
nju. Zatim novi ženski i muški obrisi klize crnom, novom trakom asfalta i
nestaju. Još malo stojim sa autom u leru, pored puta. Ne znam zašto.
Нема коментара:
Постави коментар