MILAN TODOROV: NACIONALNI PARK

 

 

Ulaz u nacionalni park se naplaćuje dve stotine dinara. Visok mršav čovek, tako oko pedesete, ali već sed, parkirao je svoj veliki crni automobil tik ispred rampe, zauzimajući bezobzirno prolaz za pešake.  Zamolio sam ga da skloni auto. Umesto toga izašao je iz njega sa uperenim kalašnjikovim u mene.

„Goni se u pičku materinu i ti i tvoja rampa. Ne znaš s kim imaš posla!“

Iz džipa je istrčala žena sa dugom plavom kosom, u crnoj uskoj haljini i poljubila ga u oznojeno lice.

„Dušo, smiri se. Čovek nije kriv. Samo se smiri, molim te.“

Pogledao sam kroz otvoreni prrozor džipa. Na zadnjem sedištu, neskriven od pogleda, ležao je vojnički snajper.

„Izvinite“, rekao sam im. „Ja sam pogrešio.“

Okrenuo sam se i otišao u čuvarsku kućicu.

Tri divlje patke, koje svaki dan doleću sa obližnje reke, kreštale su tražeći hranu u potoku. Čekale su da im bacim komade starog hleba, ali nisam smeo da izađem.

Mršavi je ostavio auto u leru, sa upaljenim dugim svetlima i sa plavušom otišao u pravcu malog jezera na dnu šume.

„Čuvaj mi auto! Da mu dlaka s glave ne fali!“

Znao sam da ide u jebačinu. Muškarac koji ide u šumu sa takvom ženom i takvim glasom uvek ponižava sve druge muškarce u blizini.

Klimnuo sam glavom, misleći da pozovem policiju. Ali, brzo sam odbacio tu ideju. Šta, pomislio sam, ako su oni, a često jesu, prc na prc. Ne bi on bio tako hrabar da nema debele veze. Mogao bih da ostanem bez posla. A ovaj sam jedva našao. Miran je. Obični dani. Deca bez roditelja iz obližnjeg SOS sela ponekad znaju da lome grane divljih trešanja ili love ribu u jezeru pa ih ulovljene pljeskaju o kamen.

Ostavljaju ih tako, valjda, kao što su i njih njihovi roditelji, uglavnom kurve, narkomani i ubice ostavili. Vaspitačice se raduju kad ih šamaram. One to ne smeju da čine.

Ovde je nekada bio dvorac mađarske veleposedničke porodice K.

Ljudi, to, uglavnom, ne znaju. Na onom brežuljku gde su sada ruže nalaze se njihovi kameni portreti. Ispod zemlje je, pričaju, bila ledara za piće i hranu. Posle su to partizani ili fašisti, pretvorili u veliki betonski bunker. U bunker se ne može ući. Zabetoniran je. Ljubavni parovi se obično naslanjaju na kipove bivših vlasnika i ljube se ili vode ljubav stojeći. Prolazim i moram da to vidim.

Kako je zdravo biti mlad!

Imam još pet godina do penzije. Ne znam da li ću je dočekati.

Ušao sam u džip i preparkirao ga. Ostavio sam mu na šoferšajbni ceduljicu sa ispisanom kaznom.

Sedeo sam u svojoj drvenoj kućici i slušao golubove koji su vrzmali ispred gomile hlebnih mrva. Posle izvesnog vremena iz potoka je došla i šarena kratkorepa divlja patka i počela da se davi komadom suvog hleba. Izneo sam posudu sa vodom. Nije pila. Progutala je okrajak Sava hleba i odletela u pravcu Dunava.

Dunav je bio ravan.  Kao i moja osećanja. Razmišljao sam o dečacima koji su pre neki dan pobili dvadeset svojih drugova i drugarica. Da sam bio na mestu policije ja bi ih ubio odmah.

Ovako, dva kordona milicije moraju da čuvaju psihijatrijsku kliniku gde se ubica nalazi na lečenju.

Ubiće ga kad izađe. Ali, tada je kasno.

U život uđeš, mimo svoje volje, s jedne strane a, opet, mimo svoje volje, izađeš na drugoj strani.

Ni za koga ne postoji novi život.

Izašao sam na puteljak ispred rampe. Neke debele devojke su cičale vodeći na uzicama male bele pse. Udaće se i cičaće isto tako bez razloga, pomislio sam gledajući kako lepotice vrte zadnjicama u tesnim crnim helankama.

Onaj se još ne vraća.

Da zovem policiju?

Pozvao sam šefa i pitao ga šta da radim. Objasnio sam mu slučaj. Izderao se na mene. Rekao je da ne moram da budem toliko revnostan kad su takvi likovi  pitanju. Ostaćemo bez posla obojica.

Prekinuo je vezu.

U daljini videlo se kameno staro stepenište i parovi koji se penju na brdo ruža ili silaze sa njega.

Prolazili su pored mene i na muškim licima sam mogao da čitam poruku da su postali gospodari.

Onaj tip se vraćao sa plavušom koja mu se obavila oko struka kao bršljan.

Desio se preokret. Lik mi se nasmejao i pružio mi novčanicu od dve hiljade dinara.

„Drugi put“, reče „ da mi opereš šoferšajbnu.“

„Izvinite“ rekao sam. „Zaboravio sam.“

Posle nekoliko dana vidim na televiziji digli mu auto bombom u vazduh.

Sedim ispred kućice, veče, odjednom vidim crni auti leti prema meni. U stvari, ne leti prema meni, nego se ceo prostor povija unazad jer dolazi vetar i kiša pa tajni ljubavnici beže navlačeći crne moderne krabulje na oči.

Ni traga od slave ovog mesta.