Moguće
je da svako od nas mora, kad tad, biti žrtva nekoga ili nečega.
Moj
prijatelj, bivši muzički urednik, a sada vinom osveštani i prema tome ovlašćeni
zastupnik u svet nove gradske seksualnosti, počeo je da me dozirano obmanjuje.
Bog
sami zna otkad to čini.
Zbog
toga se nimalo ne sekira. Oseća slobodu da širi svoje vizije osvajanja ženskih
intimnih svetova onako kako bez laži ne bi mogao, jer kao zakleti sledbenik
istine ne bi imao direktnu liniju ka bogu.
Da
bismo bili ravnopravni, ponekad sam i ja prinuđen da izmislim neku skarednu
misteriju da podstaknem njegovu, ali i svoju, prilično zapuštenu maštu. Jer,
pobogu, naši životi su sve više pozorište iluzija. Živi smo ljudi. A to znači
prljavi, pohlepni, zli i pomalo nesrećni i mnogo ranjivi i ko zna šta još, ali
te lepe, fino intimno frizirane ženske sa kojima se imalo posla, uopšte ne
zanima naše jadno stanje. Jelen (izmišljeno ime, naravno, kao što sam u ovom
slučaju i ja izmišljen lik) se trudi da me inspiriše. Premda je deset godina
mlađi oseća kako stvari sa tim nevidljivim ženskim likovima beže od nas na
svojim sve dužim nogama (Kako foto filteri čine čuda!).
Briju
se, kaže mi, pomisli sve se briju tamo dole. A
ja to ne volim, više volim šumu.
Potpuno
te razumem, kažem mu. Pitanje je samo zašto one to rade?
Ne
zna odgovor.
Možda
se pripitomljavaju, kaže.
Njegova
najnovija je prodavačica kolača na pijaci.
Bila
mu je, kaže, potrebna motivacija. Na kvantaškoj pijaci je kupio jeftinu verziju
Vijagre, nekakvu indijsku kanagru, koju prodaju ispod tezge za šest stotina
dindži, ali ti niko ne garantuje da te srce neće izneveriti usred igre na mušku
sreću.
Prvi
put, kad je odveo prodavačicu kolača u stan, uzeo je samo pola kanagre i nije
mogao da mu se digne.
Ljupka
mala prodavačica kolača ga je ljubila nežno u vrat pun onih glupih crnih
bradavica i punila mu usta kolačima od maka, višanja, brusnica koji su, kako mu
je šaputala, najbolji afrodizijak na svetu.
Samo
da pišam.
Otišao
je u kupatilo i popio dve kanagre. Ako umrem, pomislio je, umreću na bojnim
polju kao srpski junak.
Obljubio
je kolačarku dva puta zaredom.
Šta
si popio dok si bio u kupatilu?
Ništa.
Ali, kaže, mala je znala.
Vijagra
tebi nije potrebna.
Stavila mu je kolač sa makom na goli trbuh i tražila da ga pojede ne koristeći
udove.
I?
Umro
sam.
Kakve
to ima veze sa mnom?
Putnik
sam, hodočasnik. Bio sam u Jerusalimu i u kapeli u kojoj je prazan Isusov grob.
Posle sam dobio sertifikat da mogu da se nazivam Hadži. Nisam to nikad
koristio. Uostalom, bio sam uvaženi gost. I Grci su sjajni domaćini. Diskretno su
mi ponudili metresu koja me je cele večeri dok je svirao sirtaki i gosti
razbijali tanjire gurkala nogom u jaja. Nisam reagovao. Možda tada nisam to bio
ja. Možda sam i ja ustao iz groba sopstvene pohote i nisam potonuo ni u jedan
svet. Kažu da hadžiluk otklanja ljubavno romantične zanose.
Ali,
šta ako se život, tamo, u besmrtnosti, samo pritajio?
Živeo
ti meni, kaže moj muzički urednik kad sam mu ovo ispričao.
Нема коментара:
Постави коментар