MILAN TODOROV: KUTIJA

 

 

Ovo je leto gavranovog leta. Onih lepih crno belih sveštenika u ptičjem svetu za koje je verovao da donose samo sreću. Interesantno je to da se nikad, pomisli, nisam zapitao da li donosi sreću i njima, velečasnim pticama.

Nije mu dobro išlo, od proleća ,ma šta od proleća, još od zime. Započeo je novi roman i zaglibio se u slepoj ulici. Uvek je bivalo tako, pomisli, kad se krijem iza trećeg lica jednine. Bez sebe u priči kao da sam gluv i slep (zar si počeo da pišeš u Ih formi?).

Sticajem okolnosti rođen si kao čovek. Mogao si biti bilo šta. Bog je svet gradio po svom liku, ali taj lik niko nikada nije video. Lik je mogao da bude ptica. Ili smotuljak zelenog čaja. Možda orahova ljuska?

A zašto bog ne bi bio grad.

Volim grad. Ne volim tradiciju grada. Ona me nimalo ne zanima. Ona je probušena čarapa. Često i smrdi. Volim grad na kiši, grad koji bubri, grad u kome devojke golih leđa jedu sladoled sedeći na visokim stolicama letnjih kafea nesrećno izabranih stranih imena.

Volim bučne, obojene stvari;

nepoznatu ženu koja fotografišući unuku u kolicima malo malo pa baca ljubopitljiv pogled na moju kosu „boje srebra“ (Ko to beše? Predin?)

Neko je na zabranjenom mestu parkirao najnoviji model belog mercedesa i skoknuo da kupi jeftinu uličnu hranu.

Prosjak koji je ležao uz zid zatvorene prodavnice riba sa kutijom u kojoj je bila novčanica od dve stotine dinara nije ni mrdnuo prljavim noktom na nozi dok mu je uglađeni čovek u plavom sakou i novim patikama uzeo novčanicu iz kutije i nastavio dalje, šepureći se.

Pitam se čemu ova količina primljenih utisaka?

Možda samo zbog toga što sam jedne večeri sa uživanjem gledao kako se sprema nevreme a grad, krošnje njegovih platana i lipa, obeležena parking mesta, izlozi sa lutkama u donjem rublju (zaista belo više nije u modi) sve to očekuju - kao pop otužnu ispoved starice dok ga u župnom dvoru očekuje domaćica sa raspremljenim krevetom.

Voleo je (opet on!) te priče iz stare varoši, iako su ga uvek zaticale nepripremljenog.

Uvek je imao utisak da ne pripada tom predgrađu. Prve devojke, prva vina, prve studentske prepirke oko riba… sve je to pripadalo, ne malom predgradu, kako ga je zvao, neko velikom gradu koji je najzad postao velegrad.

U malom predgradu, činilo mu se, uvek je disao na škrge.

Jegulje, čortani, kesege, grgeči i bucovi malog predgrada su isisani do kosti.

Bilo je ono: da li ti je svejedno da li ćeš sada ili sutra umreti?

To bi, pomisli, moglo da mi laska. Ko je ikada nekoga pitao da li hoće da umre?

Neću.

To neću je moja nagrada za životno delo.

A gavran koji sreću nosi?

A roman koji se kiseli na pedesetoj stranici bez glavne junakinje koja mi stalno beži?

Sve to sada, bez čula mirisa mesecima, bez opšteg razumevanja stvari, sa izmeštenošću posle gubitka posla kao gubitka svojstva, bez slobode da nepristanem na realnost… sve to me je, moj život, u mojim rečima, vraćalo na pokretne stepenice u Promenadi.

(odlomak iz romana u rukopisu)