MILAN TODOROV: ŽENA NA BICIKLU

 

 

Kad mu je pauk odneo nepropisno parkiran automobil moj prijatelj, inače poznati javni radnik kome ne želim da spominjem ime odlučio je da formira gradsku gerilu. Gerila je brojala samo jednog člana. Ja sam se dvoumim, mada sam bio blizu odluke da uđem u   organizaciju samopomoći, samopoštovaja i samoistrajnosti, kako stoji u njegovom usmenom statutu.

Dakle, kad su mu odneli automobil sa parčeta zemlje na kome je on odrastao a onda došli neki ljudi i označili to parče asfalta pored gloga njegovog detinjstva parking zonom u kome se plaća stajanje auta, moj drugar je rekao u svom maniru

„Mamicu im lopovsku, sad su počeli da nam kradu i zemlju pod nogama!“

Nije bio daleko od onoga što sam i ja mislio.

Zatim je pripretio:

„Ali sa mnom neće moći tek tako.“

Otišao je do mesta za iznajmljivanje bicikala, uzeo jedan, plativši vožnju za jedan čas, a onda ga spakovao u gepek svoje ajkule zvane  Citroen i zapalio u Pariz, gde ga je prodao za solidne pare.

Na Monmartru je portretisao turiste. Po sopstvenom priznanju najbolje je prolazio kada je radio krokije sa ugljem. Samo sjaj u oku, govorio je. To je najvažnije.

Kad vidiš sjaj u oku čoveka ili žene drži ga se do kraja života.

Rastavio nas je život. Nismo se čuli ni videli desetak godina.

Slučajno sam ga sreo u gradu, vlažnom i pretoplom usled naglog dolaska neizvesnosti leta.

Sedeo je na klupi ispred Doma zdravlja. Pored njega je bila limenka piva, načeta. Bio je crven u licu i neobrijan. Kad smo se ugledali oči nam sinuše. Zagrlio sam ga.

„Isti si“, rekao sam mu, ali to je bilo pitanje.

„Kurac“, rekao je. „Žena mi je, izgleda, gotova. Čekam je da izađe sa analizama.“

Zažmurio sam.

Setio sam se ukradenog bicikla. Jurcao je neko s njim po Parizu. Neka vesela žena na veselom belom ženskom velosipedu u sumrak. Žena koju će neko voleti te noći.

Dok smo to mogli, pomislih, trebalo je da ukrademo sve bicikle, sve žene i sve prestonice ovog sveta. Sada je kap od koje se kuje oštri čelik u našem kalupu hladna.

Ponekad neka žena u prolazu, brz pogled, nejasan osmeh u oku, ponekad odjek arsenala želje, ponekad u prolazu, memljivom prolazu između starih zgrada, još osetim miris semena pobune, mokar miris u zagrljaju modrog bršljana kojeg niko ne kontroliše i koji mi zbog toga imponuje.

„Znaš“, rekao je na odlasku - „ja kao slikar odmah kod svakog, ama baš svakog, uočim sjaj u oku“ -  i poljubio me pijano u čelo kao mrtvaca.

Nastavio sam svoj spori hod. Osećao sam neke promene u glavi i to je činilo da se osećam loše. Pripisivao sam to meteoropatiji. U ovo doba godine, a sada je druga trećina maja, dešavaju se važne promene na nebu. I, ako je za utehu, pomislih, i to je nešto. Hodao sam ka mostu, zastao kod parkinga ispred zgrade Vojvodina voda. Asfalt je bio ispucan i zahtevao je beskrajnu volju da ga prekoračite, jer donosi nesreću.

 

Kad mu je pauk odneo nepropisno parkiran automobil moj prijatelj, inače poznati javni radnik kome ne želim da spominjem ime odlučio je da formira gradsku gerilu. Za sada gerila boji samo jednog člana. Ja se dvoumim, mada sve bliži odluci da uđem u   organizaciju samopomoći, samopoštovaja i samoistrajnosti, kako stoji u njegovom usmenom statutu.

Dakle, kad su mu odneli automobil sa parčeta zemlje na kome je on odrastao a onda došli neki ljudi i označili to parče asfalta pored gloga njegovog detinjstva parking zonom u kome se plaća stajanje auta, moj drugar je rekao u svom maniru

„Mamicu im lopovsku, sad su počeli da nam kradu i zemlju pod nogama!“

Nije bio daleko od onoga što sam i ja mislio.

Zatim je pripretio:

„Ali sa mnom neće moći tek tako.“

Otišao je do mesta za iznajmljivanje bicikala, uzeo jedan, plativši vožnju za jedan čas, a onda ga spakovao u gepek svoje ajkule zvane  Citroen i zapalio u Pariz, gde ga je prodao za solidne pare.

Na Monmartru je portretisao turiste. Po sopstvenom priznanju najbolje je prolazio kada je radio krokije sa ugljem. Samo sjaj u oku, govorio je. To je najvažnije.

Kad vidiš sjaj u oku čoveka ili žene drži ga se do kraja života.

Rastavio nas je život. Nismo se čuli ni videli desetak godina.

Slučajno sam ga sreo u gradu, vlažnom i pretoplom usled naglog dolaska neizvesnosti leta.

Sedeo je na klupi ispred Doma zdravlja. Pored njega je bila limenka piva, načeta. Bio je crven u licu i neobrijan. Kad smo se ugledali oči nam sinuše. Zagrlio sam ga.

„Isti si“, rekao sam mu, ali to je bilo pitanje.

„Kurac“, rekao je. „Žena mi je, izgleda, gotova. Čekam je da izađe sa analizama.“

Zažmurio sam.

Setio sam se ukradenog bicikla. Jurcao je neko s njim po Parizu. Neka vesela žena na veselom belom ženskom velosipedu u sumrak. Žena koju će neko voleti te noći.

Dok smo to mogli, pomislih, trebalo je da ukrademo sve bicikle, sve žene i sve prestonice ovog sveta. Sada je kap od koje se kuje oštri čelik u našem kalupu hladna.

Ponekad neka žena u prolazu, brz pogled, nejasan osmeh u oku, ponekad odjek arsenala želje, ponekad u prolazu, memljivom prolazu između starih zgrada, još osetim miris semena pobune, mokar miris u zagrljaju modrog bršljana kojeg niko ne kontroliše i koji mi zbog toga imponuje.

„Znaš“, rekao je na odlasku - „ja kao slikar odmah kod svakog, ama baš svakog, uočim sjaj u oku“ -  i poljubio me pijano u čelo kao mrtvaca.

Nastavio sam svoj spori hod. Osećao sam neke promene u glavi i to je činilo da se osećam loše. Pripisivao sam to meteoropatiji. U ovo doba godine, a sada je druga trećina maja, dešavaju se važne promene na nebu. I, ako je za utehu, pomislih, i to je nešto. Hodao sam ka mostu, zastao kod parkinga ispred zgrade Vojvodina voda. Asfalt je bio ispucan i zahtevao je beskrajnu volju da ga prekoračite, jer donosi nesreću.