-
Da li želiš da se priključiš našem klubu, pitao me je u elektronskoj poruci
prijatelj iz studentskih dana.
-
O čemu se radi?
Nismo
se ni čuli ni videli bar dvadesetak godina.
-
Ništa posebno, rekao je. – Međutim, možda je to prilika, poslednja prilika da
vratimo svoje odavno izbledele likove, ili kako se to moderno kaže: identitete?
Nisam
imao previše poverenja u njegove predloge.
Upoznali
smo se u studentskom listu u kome sam ja uređivao stranicu satire i humora a on
se bavio rubrikom u kojoj je mlade devojke savetovao kako da primenjuju
kontraceptivna sredstva i slične mladalačke, egzotično slatke dileme.
-Burazeru,
pitam te za druga – upitah ga jednom – da li cura može da zatrudni iako ga
momak, da izvineš, izvadi na vreme.
Bio
je stariji od mene tek dve godine, ali je, mislili smo, znao sve.
-Misliš
posle ulivanja ljubavnog soka?
-Ne
znam. Valjda.
-Može.
Pazi se.
Dvadesetdvogodišnji
student medicine postao je stručnjak za zabranjene ljubavne odnose.
-
Čuvaj se kapavca, doviknuo mi je na rastanku. Sećam se toga kao da ja danas
bilo. Dogodilo se na pontonu veslačkog kluba. Upravo je ulazio u kanu sa nekom
dugom, mršavom platinastom veslačicom.
Posle
bezmalo četrdeset godina vidim ga u centru, mršavog, pogurenog, sa rukama u
džepovima montgomerca iz starih dana.
Njegov
izgled me nije iznenadio. Čuo sam da mu je ćerka od trideset pet godina,
izuzetna muzičarka, iznenada preminula. Ne znam od čega. U poslednje vreme ne
pitam. Nema leka protiv smrti, kako sam priželjkivao celi život.
Usporio
je i podigao pogled.
Prepoznao
me je.
„Ako
želiš da me tapšeš po ramenu, grliš, celivaš i lažeš kako ti je žao“ – rekao je
– „slobodno odjebi.“
Uvek
je preterivao sa gnevom.
„Ako
misliš da ću pisati neku recenziju o tvojim knjigama, odjebi takođe.“
Bio
je putujući nomad ogorčenosti, kakvih je, uostalom, sve više u gradu.
S
jedne strane, poznavao sam čoveka koji je više voleo slobodu od mnogih; a sada
sam pred sobom imao muškarca koji je prosto progonio žene i sada bio na putu da
raskrsti sa njima zauvek.
Nisam
znao šta da mu kažem.
Umesto
bilo kakvog odgovora setio sam se da je, u takvim situacijama , najbolje
pitanje.
I
pitao sam ga šta radi.
Pitanje
je bilo opšte, glupo.
Nije
se iznenadio. Čak je malo živnuo.
„Znaš,
možda ni ti nećeš razumeti, ali počeo sam da primećujem žene, svuda žene i da
smišljam strategije kako da ih, možda poslednji put odvedem u krevet. To je
moja lična misija i nemoj da misliš kako ima veze sa požudom.“
Zašto,
pitao sam ga.
Zato
što ne želim da umrem kao neko koji stalno gubi i to gubi na veliko, rekao je
pre nego što je zamakao iza katedrale.
Iznenadila
me je činjenica da je i dalje, posle toliko svega, pokušavao da stvari razreši
seksom.
Možda
je bio u fazi u kojoj ja još nisam, mislio sam, a onda sam sebe uhvatio u mislima
da je čudno, čak uzbudljivo jedino održivo u nekim krajnjim situacijama.
Misliti na goli seks, gledati tvrde porniće kad vam neko drag umre i ne misliti
na izraze lica puritanaca koji veruju da se to njima nikada neće i ne može da
dogodi.
Нема коментара:
Постави коментар