MILAN TODOROV: ŽENA, PSI I OSTALI

 

I kao da ništa nije bilo…

Takvu rečenicu ne priznajem.

Ona ne postoji.

Uvek je nešto bilo.

Ponekad je to samo pokušaj. Na primer, pokušaj krađe tuđe žene. Za to je ipak potrebno dvoje. Ona najpre neće, pa zatim malo popusti, pa se opet nećka, pa izgleda da hoće i taman kad misliš da je sve gotovo ona se pravi „kao da nikad ništa nije bilo“.

Nema, valjda, muškarca koji to ne zna.

Ali, u čemu je smisao te igre?

Draž koja čas nestaje a čas se pojavljuje.

Vrednosti flerta su nesporne. Kažu, ne mora ništa da bude u stvarnosti. Dovoljna je iluzija da vas digne iz učmalosti dotadašnjeg života.

Ali tu se, posle izvesnog vremena, javlja moralna plačiguz dilema.

Koga varaš?

Nikoga.

I, onda postaješ ljubomoran/na na tog nikog.

Premda smatram da sam to odavno, još u mladosti apsolvirao.

Mene sad zanima samo dokle kušanje boga u ime vere može da ide a da ne izazove emotivnu reakciju kao vrhunac moje etike.

Jona i kit.

Bog je kušao Jonu. Ubijao mu sinove i govorio da će prestati da mu ubija decu ako ga se Jona odrekne. I Jona je dozvoljavao da mu bog ubija sinove, jer nije hteo da se odrekne svoje vere u boga.

To je bio princip biblijskih vremena.

A ovo sada je vladajući princip emotivne vere.

Sad, nisam sasvim siguran da je to bio Jona. Onaj tip koji je tri dana bio u utrobi kita i koga je kit ispljunuo.

Kad na to, u sve ređim trenucima oholosti pomislim, uvek se setim lascivnog stiha „Ne kitu u usta“.

Ali, nije to važno. Neki lik u Bibliji je davao sinove za veru, a ja ne verujem da je religija dovoljna za utehu.

Grešan sam. Znam to. Ići ću u pakao ako verujem u postojanje pakla. Ako ne verujem, mogu, takođe, da završim u paklu.

Lutajući gradom svako veče srećem stariju ženu sa dva mala bela psa u šetnji.

Počeo sam da zastajem i sa njom izmenim koju rečenicu.

Pričala mi je o komšinici koja je bila divna, obrazovana, kulturna i lepa žena. Obe stanuju u elitnoj novosadskoj ulici Sonje Marinković. Nažalost, komšinica je, kaže, pre nekoliko godina izvetrila.

Ima dobru penziju. Imala je i lep velik stan, u kome je sada hladno a zimi toplo, ali ga je dala „na sic“. Poseduje doživotno uživanje u tom stanu. Najmila je i ženu da je čuva. Ja ne znam šta će sa mnom biti. Bojim s eda se ne razbolim. Sama sam. Ko će brinuti o meni? Muže je umro sa osamdeset im jednom. Moja mama imala 97. Muž nije hteo dfa ide s nama. Dođemo s posla, mama iznese ručak koji je skuvala. Jedemo, muž ode da spava a mama kaže odoh ja u park. I tamo sedi do uveče. Ne idem da vidim šta je  s njom. Išla sam par puta. Ona sed na klupi i gleda zelenilo. Sama. Uveče dođe, opere noge i legne da spava. Nije gledala televiziju nikad. A ja gledam. I bojim se. Predsednik rekao da će ga ubiti.

Ne bojte se, rekoh, to su samo verbalne političke drame.

Mislite?

Mislim.

Nešto će se dogoditi. Videćete.

Odjednom, ne mogu da uspostavim internet vezu. Unuka se igrala sa mojim telefonom i nešo pobrkala. Odem u Yettel. Oni odmah utvrde šta je dete radilo. Ko zna kome je slalo poruke?

Prelistam mreže. Sve je u redu.

Ali, kopka me rečenica stare vlasnice pasa: nešto će se dogoditi…