Mogu, uostalom kao i u
drugim stvarima, samo da nagađam šta se dogodilo na drugoj strani Meseca. Onoj
koja se nikad ne vidi, poput psećeg srca ili isplaženog jezika. Problem se
sastoji u tome što nismo uspeli da se, kroz generacije, prilagodimo ratu kao
što se prilagođavamo klimatskim promenama.
Kad su nas bombardovali u
početku smo se skrivali u dečjoj sobi. Mislili smo da imaju toliko pametne
rakete koje razumeju raspored prostorija u stanu. Dnevna soba je bila
najizloženija. Uostalom, tu se nalazi televizor. Iz njega zrače sva zla ovog
sveta i njega će, mislili smo sasvim opravdano, gađati iz prve. Kuhinja je bila
opasno mesto zbog butan boce. Već prvog dana, tačnije prve noći bombardovanja,
a beše proleće, početak, svi izašli na ulicu – komšija mi je u poverenju
saopštio da je isključio gas u žutom sandučetu ispred kuće. Nisam se toga
setio.
Beli luk je u gredi na
krovu.
Crveno jaje ispod oraha.
Niko nam neće pomoći
ukoliko nam ne pomogne priroda.
Imali smo tada u kući
komplet rashodovanih bubnjeva, koje sam dobio budzašto od nekog pijanog
muzičara na Najlon pijaci.
Stajali su mrtvi u uglu
sobe. Ponekad, pre večernje kanonade bombi, dotakao bih njihovu kožu. Brzo,
kratko, bez zvuka.
Nismo pomišljali na
samoubistvo. Zbilja, toliki protesti protiv rata a nema onog lepog Čeha, Jan
Palah beše, da se spali na glavnom gradskom trgu.
Kakav to mora da je bio
ukus žrtve za čovečanstvo!
U Indiji u ovo vreme
spaljuju mrtve pored Ganga.
Tu, mislim, mora da se
oseća miris soli.
Ne znam zašto smatram so
najvažnijim začinom u ljudskom životu?
Odakle nam je došla so?
So bez koje nema života.
Možda iz svemira. Kao što
nam najglavnije stvari dolaze krišom, noću, iz svemira.
Bakterije, virusi, repate
zvezde kao najavljivačice smrti.
Devojke hodaju gradom u
koži. Šaneri mi nude sunčane naočare po kiši. Loše je vreme za šanere. Guši me
taj užasni osećaj da nas zatrpavaju bezvredne stvari koje imitiraju suštinu.
Uglavnom se, kao oblik
protesta protiv ubijanja životinja, nosi imitacija kože.
Koža je obruč za splet
krvnih žila koje obeležavaju sva naša putovanja. Od – do.
Vlati trave na Kopaoniku
čekaju. Drveta na suncu. Petnaest dana disanja. Toliko mogu.
Ko je napravio kiseonik?
Još jedno pitanje koje mi
se vrzma po glavi dok u novoj, namirisanoj zgradi Penzijskog i invalidskog
fonda čekam na svoj broj ispred šaltera. Mladić na kome zapažam, samo lažne
najke na nogama upinje se da državnoj službenici objasni kako je on a ne
penzijski fond platio dopremu tela iz tačke A u tačku B.
Ona mu vrlo glasno
objašnjava da je to sve već rešeno, a on uporno ponavlja da je dopremanje tela
svog oca on platio i da mu je taj novac neophodan za dalje. Tako kaže, za
dalje.
Pismo mog oca stricu iz
nemačkog logora 1943. Četiri godine robijanja samo zato što se odazvao pozivu
za mobilizaciju i sa konjem, svojim jedinim konjem koga je neizmerno voleo,
pošao iz Banata u neki Stalać gde ih je komandant srpske vojske istog dana
predao Nemcima a ovi ih stočnim vagonima, bez hrane pet dana, prebacili u
Nemačku.
Hrana, jaja koja kupujem
svaki treći dan.
Setim se starog franjevca.
Živeo je ispod tvrđave u manastiru Svetog Jurja. Po sopstvenom priznanju večerao
je samo jedan „bjelanjak“ na koji bi popio „kupicu ili dvije belog vina“.
Svako ima svoj oblik
bekstva.
Ja navijam za žene koje
oblače prevelike bele, kamuflažne košulje preko uskih majica ispod kojih ne
nose grudnjake; samo da bi se zaštitile od, kako kažu, jezivih muških pogleda.
„Ne kupujem od šanera“,
rekao sam najzad upornom crnpurastom prodavcu koji mi je u centru grada po
treći put nudio sunčane naočare ispale uz kamiona na nekom vijugavom planinskom
putu u Austriji.
Gledam ga dok pokunjeno
odlazi i osećam, opet, da svaka moja odluka, ma kakva bila, čini da sam sve
usamljeniji.
Нема коментара:
Постави коментар