Okrenuo
sam se nekim jednostavnim starim stvarima. Jeo sam meso samo pošto bih ga, bez
začina, ali ipak blago usoljenog pekao
onoliko koliko je potrebno da se odvaja od kosti. Zatim sam to jeo prstima.
Ništa nisam odvajao. Žvakao sam meso, žilice, mast i najzad grickao kosti
osećajući uživanje u sisanju koštane srži. Prestao sam da razmišljam o
zdravstvenim svojstvima ovoga ili onoga. Mnogo mi je tih mudrih informacija. O
mentalnom zdravlju ne razmišljam. Mozak je toliko komplikovan da ne vredi generalka
kad otkaže, bar za sada. Ćutiš, gledaš u zid i znaš da neće proći, jer je
najveća laž da sve u životu prolazi.
Odem
do bankomata da podignem novac i ukucam pin kod. Aparat ne prihvata. Zaboravih
da kažem da sam prethodno popio dva dobra vina. Ukucavam ponovo isti pin.
Ništa. Ostaje mi poslednji pokušaj pre blokiranja kartice. Setio sam se pina.
Ali, jebi ga, ko sme da ukuca poslednji pokušaj želje u hladnu aparaturu novog
sveta?
Odlazim
bez kinte u grad.
Moje
granice izdržljivosti su patetične. Moj sat otkucava. Ipak, uvek se radujem
carstvu predvečerja. Ali, nikog poznatog ne srećem ako ne računam da su mi
poznate reakcije devojaka ili zrelih žena kada ih okrznute pogledom a njima se
učini da ste zanimljivi iz bog zna kog razloga. Taj duboki pogled od glave do
pete brži i jači od svakog CTa govori
isto ono što ti govoriš u sebi: da li postoji mesto gde bi mogao da me povedeš
odavde a da niko ne zna; čak ni ja i ti?
Ali,
nisam zadovoljan prividom. Smučile su mi se neodređenosti. Primetio sam da se ponovo
u modu vratio flert tako popularan, čak poželjan u devetnaestom veku. Tada se,
ah, smatralo da ukoliko muškarac ne flertuje sa ženom čini joj nepravdu i čak
je vređa smeštajući je u nezanimljive, manje vredne ili glupe i ružne osobe.
Primećivati drugog je više od emotivne zainteresovanosti. Ona čak ne mora,
smatralo se, ni da postoji. Važno je
davati značaj osobi suprotnog pola ne iz svoje koristoljubivosti nego da bi se
diskretno nagradila njena ambicija u održavanju sebe.
Čemu
biti lep?
Jednom
na nekoj privrednoj manifestaciji, a beše to u Tel Avivu, neka žena, tridesetih
godina bila je izuzetno lepa. Visoka, plava, skladnog tela, inteligentnog pogleda.
Nepotrebno je da kažem da se činila nedohvatljivom.
Kao
i svi, posmatrao sam je krajem oka. Primetila je. Osmehnula se. I ništa više.
Čovek
iz naše tajne policije koji se tu vrzmao rekao nam je:
„Idioti,
ona je Mosad.“
Strah
od žbira bio je veći od straha od flerta.
Politika
nas je uvek držala u bedi. Ni flert nije pripadao boljim vremenima. Ni danas ne
pripada, ukoliko ga ima bar u meri u kojoj čovek može ponekad uz čašu vina
uveče da pomisli da sok njegovog života nije uvrio.
Spavam
pod otvorenim snovima. Teram se da sanjam. Da li uspevam?
Sanjam
lica sa tragovima bivših lepota.
Šta
će oni meni a šta ja njima?
Ne
mogu da prekinem taj, u osnovi, bolestan odnos jer se sve posle dešava i na
javi.
Нема коментара:
Постави коментар