Stiglo
je leto i u ljudima se javila ta prirodna potreba da poprave svoj dotadašnji
život.
Žene
su najzad isturile grudi. Bile su ih pune varoške ulice. Stezane tokom zime,
grčene u hladnoći jutarnjeg kupanja u poluzagrejanim kupatilima, grudi su
odjednom ojačale i poželele da se protegnu. Nije to bilo ništa vredno posebne
pažnje.
Ipak,
svi su iznenada postali svesni da ne mogu da poprave svet oko sebe, ali da bi
vredelo pokušati popravku sebe.
Težak
zadatak.
U
zaboravljenoj sporednoj ulici naleteh na prijatelja glumca koga nisam video nekoliko
godina. Hitao je na akademiju gde predaje glumu. Izmenili smo nekoliko rečenica
na brzinu.
„Svi
ti klinci koji su upisali glumu imaju talenta. Tu nema zbora, ali to nije
dovoljno. To treba razvijati u posebnost.“
Rekoh
mu da se ne razumem mnogo u glumu, ali da su mi odvratne reklame u kojima mladi
glumci koriste mimiku kao sredstvo da se izraze.
„To
je užas“, složio se. „Najteže ih je naučiti da poštuju sebe, da usvoje da su
takvi kakvi jesu, sa velikim nosevima, bradavicama, malim sisama, debelim
bitinama…Sa iskoriste svoje mane. Talenat je poput šoljice čaja, brzo se hladi.“
Bio
je još krepak. Rekoh mu da odlično izgleda. On mi uzvrati da često prolazi
pored reklame za moju malu vinariju i da ponekad pomisli da svrati.
Pa,
rekoh, što da ne.
Osetih
da ulazimo u beskrajnu opštost koja me
je užasavala. Shvatio je. Pozdravili smo
se trzavo.
Toliki ljudi koji više nemaju potrebu da se bore ili bilo šta promene u životu.
Ne svom, nego u životu oko sebe.
To
me je opsedalo kao čuma. Da ne pominjem vesele senice koje su se neočekivano u
sam sumrak javljale na obližnjim ogradama ili granama malog drveća, poručujući
mi da ću i ove noći sanjati svoje mile i drage pokojnike. Uvek mi se to dešava
sa senicama. U stvari, sve češće. Ali, ma koliko to bilo nepopularno reći, ja
ne želim takve susrete. Ne želim ih više. Bilo je dana i noći, kada sam ih
priželjkivao.
Zašto
se sada odričem?
Da
li zato što shvatam da ne postoji beskrajna starost.
Lekovi
su u elementima. Za svaku bolest, a najgora je bolest nemoći da se bilo šta
promeni na bolje, postoji lek u elementima vode, vatre, zemlje i vazduha.
Živeti
znači izabrati.
Mučio
sam se nekoliko sati da se prebacim sa starog sistema elektronskog plaćanja
računa na novi.
Ljubazna
službenica banke koja se predstavila kao Spomenka pomogla mi je do poslednje
stepenice ulogovanja. Zatim je nestala, rekavši da je ukoliko i dalje budem
imao problema sa elektronskim bankarskim uslugama slobodno kontaktiram. Zvale
me je čak i mimo radnog vremena. Nisam u prvi mah video njen poziv. Nisam se
javio.
Kao
da sam želeo da proživljene stvari odugovlačim što je više moguće.
Isto
je to kao sa ženama.
Setio
sam se razgovora sa novosadskim profesorom glume:
„Potrebno je izraziti se iznutra, a ne spoljnim manifestacijama poput mimike
ili grimase.“
Ne
znam bankaričinu sadašnjost. Ni sebi ne mogu da pomognem. Prečesto razgovaram
sa snovima.
Koji
je parfem u modi danas?
Izvini.
Нема коментара:
Постави коментар