MILAN TODOROV : ANESTEZIJA

Lekari ubijaju lepe žene. Ne mislim doslovno. Lepe žene se lepe kao magnet za lekare, jer veruju da oni znaju tajnu besmrtnosti lepote.

Naravno da doktori pojma nemaju o tome, kao ni skoro ni o čemu jer grip i dalje traje sedam dana, ali nije to tema.

Taj doca mi je oteo devojku.

Dobro nije ona bila baš devojka.

Nije ni bila moja.

Nije ni on hteo da je otme. I tu se stvar komplikuje mimo naših želja.

Ne verujem da je ona baš verovala čvrsto da je doktor, zovimo ga Ferce, bio čarobnjak. Na zemlju padaju meteoriti, kamenje, znamenje i druge neobjašnjive stvari. Osim toga, doktor je iako relativno mlad polako puštao stomaku na volju, nosio muzgave majice sa kratkim i dugim oznojenim potpazušjima. Ali bio je miran kao Buda, jer radio je sa smrću, što  naravno mogu samo bezbožnici.

U ovakvim slučajevima nikad nisam pravedan.

Tip je bio vrlo solidna utvrda. Da sam žensko mislio bih pažljivije nego sada dok ga opisujem.

Devojka koju mi je oteo, možda i bez sopstvene energije, verovatno je bila poklonica kulta otklanjanja bola po svaku cenu.

Lekari su tu zakleti svedoci.

Ali, oni i njihova medicina, dokazano je, samo otupljuju pragove boli.

Jelena, zvao sam je Hirsova, ti bi samo trebalo da postaviš malu posudu ispod leve dojke i skupljaš zlatne strugotine srca.

I još nešto sam joj rekao. Ličilo je na zagonetnu pretnju: „Ako se jednom samo prepustiš lekaru više se nikad nećeš iščupati iz njihovih kandži!“

„Ali, ja samo popravljam zube kod njega“, pravdala se.

Osećao sam da zebnja koju sam probudio kod nje nije dovoljna.

„Ti ne znaš ništa o njemu. On se, svi to pričaju, naslanja telom na pacijentkinje a nije nemoguće ni da im daje jače anestezije koje učine da devojka ili žena u zubarskoj stolici potpuno klone i ne zna šta se radi sa njom. Misle da umiru i svoj život oivičen u telu predaju u ruke tih satrapa.“

„Šta se radi sa ženama?“ – nevešto je prikrivala znatiželju.

„Mislim da ih u takvom stanju obljubljuju i da se one posle ničega ne sećaju“, lagao sam.“

„Ali, to je nedopustiv odnos…“

Osećao sam da he gubim. Baš onako kako sam to gledao u američkim serijama o bolnicama kada pacijent prelazi na onu stranu.

„Gubimo je, gubimo“, vikao je lepi crnoputi anesteziolog dok je vitki mladi doktor pumpao srce vitke bujne plavuše.

Ponekad bi neku spasili. Na toj utehi gradili su svoj lažni svet.

„Možda preterujem“ – rekao sam lepoj Jeleni. – „Možda je to samo zbog tih filmova u kojima se lekari osmehuju dok peru ruke posle operacija.

„Hoćeš da kažeš da stvarnost i filmska stvarnost nikada nisu isto?“

„Nemam jasnu predstavu o tome. Možda je tvoj slučaj sasvim benigan. Idi, izbeljuj zube, osvežavaj desni, radi šta hoćeš. Uostalom, tvoj osmeh je i sada božanstven.“

…

I tako.

Ti uopšte nije bio zubar. Jelena se nije zvala Jelena. Ali, ja imam taj osećaj da sam je izgubio. Ženu koju nisam imao.

Rekao sam joj da smo mogli da budemo savršeni par samo da se nismo mimoišli u paralelnim vremenima.

Odgovorila mi je porukom na Instagramu da se to ne može unapred znati jer ne postoje jasna i čvrsta merila za buduće veze.

Proteklo je od tada mnogo vode Dunavom. Čuo sam da je teško bolesna. Otišao sam nenajavljeno u bolnicu da je posetim. Obradovala se kao dete.

„Bio si u pravu kad si mi pretio doktorima“, rekla je i stisnula mi ruku.