“Drugar, da li bi mogao da mi učiniš neku uslugu”, pitao me je Jakov. Nismo se viđali godinama. Sreo sam ga ispred apotteke BENU u centru grada. Izgledao je prilično nestandardno, da se tako izrazim. Nosio je kratke bež pantalone malo isprljane, plavu košulju zarozanu oko pupka i bradu staru bar dva meseca.
“Hoću. O čemu se radi?”
“Ti znaš da sam ja oduvek bio nervčik?”, pitao je kao konstataciju. “A sada se to malo pogoršalo. Stari mi je umro od raka, majka takođe. I sad sam počeo da se plašim, razumeš?”
“Razumem”, rekao sam.
“Guglao sam malo po internetu i mislim da imam neki rak. Ne bih sad o detaljima, jer nisam još sasvim siguran. Ali, ne mogu da spavam. Progoni me to. Razumeš?”
“Da. Kako mogu da pomognem?”
“Potreban mi je lek za smirenje, ali nemam recept i ova naočarka u belom neće da mi ga proda.”
“Zašto ne tražiš recept od tvog doktora?”
“Misliš doktorke?”
“Svejedno.”
“Ne želim da me upišu kao psihića. Razumeš. Ako mi prepišu lekove za smirenje odmah će me staviti na neku listu neuračunljivih tipova i nikad neću moći nigde da se zaposlim. Naravno, ako ne umrem u međuvrenenu u šta čisto sumnjam.”
Bio je to jak razlog, ali nisam znao kako bih ja to izveo bez recepta.
“Vidi”, rekao je. “Ti izgledaš onako solidno građanski. Mislim uvek si izgledao kao tolerantan i uljudan tip. Tebi će poverovati da nisi neki zavisnik ili neki hipohondar. Sećaš se onog što je hteo da kara ženu i pre toga je dobro išamarao. Hteli smo da upadnemo, pokojni Boda, Ivica i ja, ali si nas ti smirio. Deluješ kao leksilijum od 20 miligrama. To traži od cvikerašice.”
Ušao sam u apoteku.
“Da li imate leksilijum od 2o miligrama”, pitao sam posle učtivog pozdrava “Dobar dan, komšinice. Kako smo danas'”
Pogledala me je bez imalo sumnje. Mislila je da smo zaista komšije.
Ipak, bila je blago
kisela:
“Biće bolje”, rekao sam joj.
Sad me je pogledala malo sumnjičavije.
“Izvolite.”
Bio sam odjednom stranac.
Nisam znao kako da joj priđem da bih je umilostivio. Ona je to osetila. Podigla je naočare na čelo. Poravnala belu bluzu i čekala recept koji nisam imao.
“Ozbiljni smo ljudi”, počeh. “Mislim ja sam u ozbiljnijim godinama a vi ste ipak mlađi, ali razumećete čoveka koji ima visok pritisak i kombinuje lek protiv visokog pritiska sa blagim sredstvom za umirenje.”
“Da li imate recept?”
Imala je pogled usedelice bez muškarca godinama.
“Nemam. Živim sam”, rekoh. “Bojim se da me nešto ne opizdi u toku noći.”
Namerno sam postao vulgaran. Čekao sam njenu reakciju, ali ona je izostala. Kroz izlog video sam Jakova kako nervozno pali dogorelu cigaretu na sledeću.
“Da li imate dijagnozu?”
“Ko je nema u ovim godinama, gospođice?” Namerno sam je podmladio.
“U pravu ste. Ali, ne mogu vam dati lek bez recepta.”
“Platiću.”
Postala je opet ružna, stara i odbojna.
“Jedino da vas upišem...”
“Zašto?” Plašio sam se identifikacije kao đavo Boga ili Bog đavola.
“Radi inspekcije.”
Posle sekunde predomišljanja rekoh ime.
Bilo je to ime mog omiljenog pisca, tačnije samo njegovo prezime: Vojislav Karver.
“Odakle ste. Karver mi zvuči poznato.”
“Tu sam rođen, ne znam odakle nam to prezime.”
Upisivala je polako slovo po slovo, zatim otišla u pokrajnu prostoriju i sa pobožno sklopljenim rukama pružila mi zelenu kutijicu.
“Karver”, rekla je strogo. “Sledeći put – recept!”
“Doći ću”, rekoh. “Tako lepa i predusretljiva dama, da me ne shvatite pogrešno jer nemam nameru da se udvaram, zaslužuje da dođem ponovo.”
Jakov je bio oduševljen.
“Znao sam da ćeš je obhrvati.”
Kroz izglog bacih pogled na apotekarku. Zabacivala je dugu crnu kosu preko ramena, zatim je smotala u konjski rep i stegnula gumicom. Jasno sam video kako joj pritom prsti iz rumeno žute prelaze u zelenu boju.”
“E , ja moram da idem”, rekao je Jakov. “
“Gde ćeš? Hajde da sednemo negde na kafu.”
“Jebeš kafu.”
Tek tada videh da oko izboranog vrata nosi krst.
“Moram da idem. Daće Bog da se vidimo još koji put.”
Trebalo je da se osećam dobro posle toga.
Apotekarka nas je gledala sa vrata.
Bio je to pogled odlučne žene koja zna da iza nje nije prošlost ali što je još gore ispred nije ni budućnost.
Klimnuh joj glavom sa razumevanjem.
Uspravila se, podigla grudi pričvršćene jakim korpicama koje su se nazirale ispod bele majice što je bio znak da ne pripada nikome osim svom telu okovanom pegavom kožom.
Odmah sam shvatio, pred prizorom njenog gubljenja, da sam đubre što joj nisam dao šansu.
Apotekarka je spustila ruke, okrenula se sporo, kao hipnotisana i ušla u apoteku.
Jakov je odjezdio na biciklu da umre na miru.
Нема коментара:
Постави коментар