Često zastajem da pomislim
na moju sreću.
Na sudbinu sasvim malo
jer ona je splet onog
kako sam ispao.
Gledam ljude i žene
koji svu nadu polažu
u buđenje proleća
sunce u poluhladu
šume mokre i sklone
depresiji
vetar koji tobože govori
niko ne zna šta kome i zašto.
Svet, ah, svet je onoliko dobar
koliko može da bude
između dva zvona.
Strepnje u vezi sa tim
da li će se nešto dogoditi i
kako će se nešto dogoditi
su stvari koje je potrebno
izbaciti iz glave.
Postoji samo jedan razlog
zbig koga ljudi umiru
a to je čekanje.
Ljudi zavise od čekanja
sreće.
Kako je to čudno!
Kao kad voziš unazad
i nema te tamo kuda ideš
nema te tamo gde bi mogao
nekome da budeš drag
makar u sećanju
imala je divne noge
na primer
i bila je inteligentna
dovoljno
da ode kao što je i došla
što možda niie nimalo lepo
ali postoji ta neželjena nit
u svakom od nas
nit
kao mršavi pas:
otići
ne očekivati ništa od toga
u vreme kada se sve skraćuje
čak i prošlost.
Ah, beše velika
Tri tona u himni
Dve tri ljubavi
I ono što jeste
a više nije.
Нема коментара:
Постави коментар