Posmatrali smo tog tipa i njegovu ženu kroz poluspuštene ulične žaluzine. Beše to, razume se, pradavno, i ne znam otkud sada to izvire.
Nismo imali taj običaj, ali tako se namestilo.
Naš drug Boda je odlazio sutra u vojsku i na ispraćaju smo malo više popili. Po povratku iz kafane zastali smo pred osvetljenim nezaštićenim prozorom. Na stolu je bilo mnogo ispražnjenih flaša vina, piva i žestine. Okolo su bili papirni tanjiri, zaprljani i escajg od plastike, delimično na podu.
Nikog nije bilo u sobi.
Prizor je bio ruševan.
Onda se iz nekog ugla pojavio debeli tip u oznojanoj beloj majici i rekao ženi, koja je sklanjala posuđe da ide u dvorište da piša a ona neka se skine i čeka ga.
“Jebeš posuđe”, rekao je. “Važna si mi ti.”
Čuli smo kako mu je ona rekla da je umorna od gostiju.
“Možda sutra”, dodala je.
On se vratio i ošamario je.
“Noćas, ljubavi, ako me voliš.”
Trebalo je da zalupamo na prozor i prekinemo tu svinjariju. Međutim, mi smo čekali.
Šta smo očekivali?
Za koga navijali?
“Mislim da će ga ubiti”, rekao je Boda.
Mi smo se složili.
“Trebalo bi da ubije životinju.”
Tip je izašao. Videli smo
kroz pokrajnu trulu kapiju kako piša na ogradu. Nije nas opazio.
Pišao je dugo i polako. Posle ga je otresao isto toliko dugo i
polako. Pritom je ispustio nekoliko glasnih prdeža. Debela
životinja. On će da jebe onu mršavu plavu sa dugim nogama i malim
sisama?!
Nemoguće, mislili smo.
Ušao je u sobu i izvadio iz džepa košulje cigare.
“Daj i meni jednu”, rekla je mala plava žena.
Upravo je izašla iz kupatila i na sebi je imala plavi bade mantil.
“Skini se. Volim kad žena puši gola.”
“Hladno mi je.”
“Samo me slušaj. Ugrejaću te.”
Ona se ipak nije skinula.
“Skini se ti, prvi.”
On se brzo razodenuo. Veliki trbuh i mali penis ispod njega.
Ona ga je uhvatila za njega i povela ka krevetu u dnu sobe.
“Ja moram da idem”, rekao je Boda. “Sutra rano putujem. Zadar, jebote. More. Riva. Mornarica. Ribe, a ne ovo!”
Ipak je ostao.
Malo toga se videlo. Tip se trudio. Prvo misonarska poza, posle odmor, pa sa boka, pa pseće...
Očigledo, nije mu išlo.
Znojio se.
Ponovo je izašao u dvorište da se rashladi. Tada nas je primetio. Jurnuo je u sobu, navukao pantalone i, videsmo, uzeo pištolj sa komode.
Koža gole žene na ležaju bila je belja nego pre toga.
Pobegli smo niz ulicu. U stvari bile su tu tri ulice i mi smo bežali svako u svoju.
Lik je pošao u jednu.
Nije bilo nikoga u njoj.
Pošao je u drugu.
Opet ništa.
Pa treća... ništa.
Vratio se u sobu. Odložio pištolj prethodno ga repetiravši u plafon.
Žena je sedela na krevetu
obučena.
Mi smo se vratili i sve videli i čuli.
“Idem”, rekla je.
“Čekaj”, rekao je on. “Imaćemo decu.”
Ona je brisala oči.
“Znam. Trudna sam.”
“Sa kim si
trudna?”
Ponovo je udario. Ovaj put punom šakom u nos.
Krv je šiknula.
“Ja idem. Moram u vojsku”, rekao je Boda.
Bio je budala.Voleo da laže. Plašio nas je kako nikad nećemo ići u vojsku zato što nam je jedno jaje veće od drugog.
Tip uze pištolj sa ormara i uperi ga u nas, iza prozora.
Pojavila se ona žena, njegova u okviru prozora, kao lik svetice koji se pojavljuje u presečeniom deblu, sasvim neobjašnjivo.
Pucanj je izostao.
Vratili smo se u kafanu. Uzeli najjeftinije kuvane viršle i vino. Kad smo izašli, povraćali smo.
A,da.
Buda je otišao u vojsku i poginuo pod nejasnim okolnostima. Zvanično: srce.
Нема коментара:
Постави коментар