Videh ženske bele gaćice
odbačene pored puta
blizu čarde na Dunavu
na pola puta od grada.
Polovina me je uvek uznemiravala.
Kupio sam crveni plastični čamac lovom od neke književne nagrade
u staro vreme i tek posle saznao
da je bio lomljen na pola
jer
ga je udarila barža u kanalu
Dunav Tisa Dunav.
Svejedno
bilo je veselo s njim.
Tada sam živeo u najlon naselju pored reke.
Kućice od najlona i trske
a čarda tu blizu
čarda koju iz milošte
često sada pohodim
bila je ilegalni bife
pola na belo pola na crno
stvar mimo zakona i propisa
što je davalo posebnu draž
ispijanju gorčine u rano jutro
pića koje je iz magacina
donosio dementni domar
poznat po tome što je
pišao po drugarima u zajedničkom
ribolovnom kampu misleći da piša
u klozetu u svojoj kući.
I sad te odbačene ženske gaćice
kao oblik nečeg preživljenog
što se ne da opisati nikome
od reda i pristojnosti
na pola puta ka mladoj ljubavi
i kajanju.
Ali nužno je verovati u ljubav
čak i kad je pijana
dok gore male sijalice u naselju
u dva noću
i mlada ptica dugokljuna
leti nebom iznad reke
šume
puta i
sutrašnjeg dana
kao da pokazuje zaboravljeni put
života.
Нема коментара:
Постави коментар