Vetar se provlačio između ruskih i ukrajinskih šlepova koji su nedeljama ležali u priobalju čekajući utovar u luci. Povremeno bi neki mali čamac do tada privezan za krmu broda doplovio do obale sa pet ili ipak šest mornara koji su govorili isti jezik.
Trojica bi sela za jedan sto a preostala trojica za drugi. Bili su dve države.
Ponekad bi sa broda sa njima u čamcu doplovila do obale i žena koja im je kuvala na brodu.
Momci su bilo golobradi i pili su pivo. Svi odreda bili su loše obučeni. Jeftina pijačna garderoba ispod koje su se nazirali budući oklembešeni trbusi.
Ivan i ja smo pili uobičajeno. Rizling koga sada pomodari zovu grašac. Pili smo malim gutljajima. To ne hvata odmah, nego te udari posle, ali tada nije važno jer smo u svojim krevetima ispred kojih, za sada, nema policije. Smejali smo se krevetskoj policiji.
“Možda će da nam ga mere”, rekao je Ivan.
“To je vrlo moguće. Potrebno je sve držati pod kontrolom.”
“Naročito sada kada se svet raspada”, rekao je Ivan.
Rusi i Ukrajinci su tukli pivo. Nebo je postajalo sve mračnije.
Počeo je da duva jak vetar. Čamac koji su nehajno prislonili uz obaklsku trsku se odvojio i zaplutao niz reku. Momci su mirno pili pivo. Videli su čamac koji odlazi. Nisu ni trepnuli.
Jedan od njih mi je prišao i zamolio da pozovem taksi. Nije imao karticu za telefon.
Pozvao sam taksi.
“Stiže za pet minuta.”
Zahvalio se. Tek tada sam primetio ženu uz njega. Bila je veoma mlada, lošeg lica i bledih nogu u miniću.
Neki momak sa strane se ponudio da svojim čamcem krene u potragu i vrati njihov.
Konobarica je prišla i rekla da mora da naplati jer zatvaraju zbog nevremena.
Momak je otrčao do obale, seo u svoj gliser i sjurio se niz reku.
Kad je taksi stigao mladi lađar se raspravljao sa devojkom.
Taksista je otvorio vrata.
“Ja čekam”, rekao je.
“Vrati se”, rekao je lađar na ruskom. “Platiću. Ona neće da ide. Njoj je ovde dobro.”
“Ne treba ništa”, odbrusio je taksista, opsovao Rusima i Ukrajincima mater i dodao gas.
Devojka se vratila za sto, sela raširivši noge tako da joj se videlo crno donje rublje.
Ivan me je munuo laktom.
Lađar je obgrlio devojku i ljubio je po vratu. Ona nije reagovala. Konobarica je spustila još šest piva, poslednjih šest piva te noći i zaključala vrata čarde.
Ustali smo. Tip sa gliserom se čuo u daljini. Rus ili Ukrajinac je gurao devojci jezik u uho, prethodno joj smaknuvši kosu u stranu. Ona se nije branila. Ja i Ivan smo se zgledali. Devojka je skinula pelerinu koju je do tada imala na sebi. Imala je dobre sise u tankom providnom trikou. Belina ženskog tela koja je svet delila na dve strane.
Tip je ljubio snažno i strpljivo. Činilo se kao da vreme u njihovom slučaju ne igra nikakvu ulogu.
Na izlazu iz ribarskog naselja čekala nas je policija.
“Rusi su još tamo”, pitali su.
Posle, put je bio prazan i tih.
“To je ono što ja kažem”, rekao je Ivan. “Žene su srećne, ali ne znaju to do kraja.”
Нема коментара:
Постави коментар