Svet koji vidim u rano jutro
nije svet koji srećem po danu.
Zabrađene žene
kosih pogleda,
muškarci u preširokim odelima.
Svi su užurbani
kao da ne žele ništa drugo
do da odu i vrate se odakle
su pošli
pogleda uprtog u travnjak
sveže ošišan sa tragovima
malog traktora.
Poznavao sam ih
donedavno
sam živeo u tom kraju
ali oni su nestali
da bi se pojavili sada
sa svojim crninama
sa svojim cegerima
sa svojom skrušenošću
krštenjem na zvuk zvona
na zvuk automobila
uplašeni hrpom u koju se
pretvorio grad...
Uveče odem na čardu
blizu tog kraja
devojčica koja tamo radi
dovikuje mi:
Ništa se nije promenilo.
Kažem, nije.
Dva mala vina
kao i uvek.
Vrcka malom guzicom
dok odlazi donevši piće.
Njena nedužna pojava
optimistički agresivna.
Da li će sačuvati
tračak trenutne sreće
kad dođe vreme
u kome su granice
izdržljivosti
granice jedinog sveta?
Нема коментара:
Постави коментар