Bilo je sasvim tiho u manastiru
kada sam ušao prekrstivši se a zatim se začula pesma monahinja iza zidova nevidljivog prostora.
Zašto pevaju sada kad nije služba
upitao sam starog kaluđera na ulazu.
Kretao se mimo mene nečujno
poput kazaljke sata.
Samo je promrmljao
da
je vreme ručku i da imaju goste.
Bilo je oko deset
prepodne.
Zar u ovo doba?
U stvari, vreme je doručka,
rekao je kaluđer.
Ovde je doručak do deset a
ručak u tri.
Jede se dvaput dnevno?
Da, uveče možda koja jabuka
i to je dovoljno posle molitve.
Napolju je bilo nekoliko stabala jabuka ispod kojih su pasle ovce.
Slabo su rodile, rekoh mu.
Kao i moje ove godine, dodadoh za svaki slučaj.
Odmahnuo je rukom nemarno.
Negde će nekom roditi
a kad rodi nekome to je isto kao
da je rodilo svakom čoveku.
Нема коментара:
Постави коментар