Čarda se nalazila na obali gde je reka bila plitka i pravila peščane meandre, skretala na drugu stranu te bila idealno mesto za lengerisanje šlepova.
Mnogi od njih bi ležali na vodi nedeljama ako ne i mesecima. Redovni posetiocu čarde su se navikli na njih.
Na nekima je bilo posade, ali većina behu prazni kao ukleti brodovi u čijem potpalublju žive duhovi utopljenika.
Za jedan takav šlep bio je privezan mali plastični čamac sa motorom i veslom.
Odlazio sam svako veče na čardu i pogled bi mi uvek pao na usamljeni čamac.
Pitao sam se koga čeka, ako čamci uopšte imaju sposobnost da čekaju. I zašto se ne otkači. Želeo sam da se otkači. Da otplovi nekom drugom šlepu.
Bio sam u takvoj fazi.
Popio bih uvek čašu ili dve belog vina, prilično ispranog ali mi je prijalo u večernjoj sumaglici koju je vetar ovog proleća redovno presecao kao i talase na vodi.
Konobari su me već znali i nisam morao ništa da naručujem. Tek što bih seo dečak bi mi doneo orošen bokal. Gledao sam da mu uvek ostavim napojnicu mada sam ponekad bio prinuđen da plaćam karticom jer on nije imao sitno da mi vrati. Međutim, nikad se niko od njih nije ljutio. Kafana je imala divan zeleni travnjak ispod starih glogova i uvek je bilo prijatno sedeti na jednom od desetina grubo stesanih drvenih stolova pipkajući spojeve izrađene od mekog lesnog drveta koji su uprkos debelom sloju farbe i laka trulilo neutaženo.
Poznavao sam mnoge ljude koji su tu takođe redovno dolazili.
Terika bravar i zavarivač koji mi je ne tako davno napravio metalna vrata u vinskom podrumu, ali je zaboravio da izbuši rupice na donjem delu vrata radi ventilacije. Kad sam ga pozvao da to učini rekao mi je da je u selidbi, ali da će doći njegov sin da to uradi umesto njega. Sin se nedeljama nije pojavljivao. Najzad je jednog jutra došao s ocem, namršten i vidno pijan. Trebalo je da pomaže ocu ali je odmah preuzeo ulogu glavnog majstora. Prilikom rada često je grdio, tačnije psovao oca zbog, kako je govorio, šeprtarenja a kad je posao bio gotov tražio je da mu platim. Otac je rekao da sam ja sve unapred platio i opet je izbila svađa između njih dvoje. Dao sam sinu pedeset evra i on je otišao na jednu stranu kolima, a otac pešice kući.
Sada je Terika, poguren i odjednom okopneo sedeo za susednim stolom za svojom radoznalom ženicom. Bila je mnogo mlađa od njega i ponašala se, uprkos zrelim godinama, koketno. Bila je od onih večito tankih žena, sa dugim nogama i malim sisama koje su sada ispod crne majice štrčale kao sise šiparice.
Pozdravio sam se sa Terikom i pitao ga, reda radi, šta ima novo.
“Ništa”, rekao je. “Prodali smo kuću. U stvari dali za stan i nešto para da imamo dok smo živi i sad...sad živimo od toga.”
Pitao sam ga da li još radi metalostrugarske i bravarske poslove.
“Kakvi!”
U njegovom odgovoru osetio sam slabo prikrivenu patnju.
“Predao sam posao sinu.”
Nisam se usuđivao da ga pitam bilo šta o sinovljevom poslu.
“Sad idem u ribolov.Ako šta uhvatim, prodam čardi. I osećam se jako, jako dobro.”
Žena se zakikotala. Sedela je zavaljena na klupi sa raskrečenim nogama u tesnim helankama svetloplave boje. Neke devojke u prolazu pogledaše je preneraženo.
Za susednim stolom sedela su dvojica sredovečnih muškaraca i njihove pomalo bezlične žene i glasno raspravljali o književnosti.
“Taj Kortazar” rekao je jedan “to je genije malih mističnih stvari. Kako ni od čega napraviti ličnu propast.”
Ponudio sam Teriku vinom.
“Čisto ili sa
sodom?”
“Čisto.”
“ A vi, gospođo?”
“Isto.”
Dečko je doneo još jedan bokal.
Sedeli smo i gledali u sveže pokošenu obalu, ponekad bismo bacali pogled na tešku gvožđuriju od šlepova.
Jedna od šiparica nam je prišla i pitala da li skučajno imamo punjač za mobilni telefon.
Nismo imali.
Otišla je uvređeno za pokrajni sto mašući malom, skoro dečjom guzicom.
Terika je samo slegnuo ramenima.
“Naš sin...” - htela je nešto ga kaže nejgova žena, ali joj je Terika stavio prst na usta.
“Umoran sam”, rekao joj je Terika. “Duša mi je umorna kao onaj šlep.”
Šlep je titrao na večernjem suncu a mali čamac bio je i dalje slepljen za njegov tmasti bok.
Нема коментара:
Постави коментар