Đorđo.
Tako se zvao sekuriti momak u crnom. Stojao je, kao i obično, u dovratku kraj senzora koji bi zapištali kada bi neka mušterija pokušala da iznese robu iz radnje a da je prethodno nije platila.
Znao je da to pište magneti vešto skriveni u šavovima haljina ili košulja. Nije se ljutio kad bi uhvatio kakvu kradljivicu, jer radnja beše namenjena isključivo ženskim kupcima i često je imala popuste tako da su gužve bile uobičajene.
Predveče su u radnju ušle dve devojke. On ih je odmerio od glave do pete. Bile su, za njegov ukus savršene. Visoke, krupnih sisa, dugokose i vesele. Sviđalo mu se što se sve vreme začikuju. Naročito mu se svidela ona mršavija. Imala je, bujnije grudi od druge i toga je bila svesna jer je još na vratima pokazala da je uočila njegov pogled i da joj to nimalo ne smeta. Naprotiv. Činilo se da joj je godilo, jer mu se nasmešila prijateljski.
Šta je to moglo da znači, pitao se dok su se one vrzmale oko rafova i vešalica. Bio je svestan da je ružan uprkos lepom mladežu. Pokušavao je to da nadoknadi ekstravagantnim izgledom. Uske crne farmerice kupljene u sekond hendu, dug konjski rep, nauljen i redovno farban u gavranovo crno.
Jedino nije znao šta da radi sa mladežom na levom obrazu. Mazao ga je raznim preparatima na bazi bilja i meda, ali mladež je rastao uprkos svemu i čak se rascvetavao.
Nije odlazio kod lekara. Verovao je da tako mora da bude. Uostalom, tolike lepotice imaju mladeže na licu. Pevačica poznata pod imenim Seka ili Sindi Kraford i tako dalje. Osim toga, bio je invalid druge kategorije. Nije želeo da zna šta to znači.
Menadžer koji ga je primio na posao rekao mu je da će dobijati minimalac a ostalo na ruke.
“Taj vaš crni veliki beleg na licu”, rekao je “ je veoma dobar za ovaj posao. Svi će zazirati kad vide da se vi više uopšte ne brinete o svom zdravlju, da vam je sve svejedno i da ste spremni da idete na sve ili ništa. Vi ste čovek koji se ne boji smrti.”
Kad se vratio kući sa razgovora o prijemu ušao je u kuhinju, uzeo najoštriji nož, zagrejao ga do usijanja i njime pritisnuo mladež. Meso je zacvrčalo. Bolelo je, ali nije odustajao. Nije smeo da se pogleda u ogledalo tri dana. Nosio je flaster na obrazu. Četvrtog dana diže flaster i vide da je mladež isti, samo sa belom mrljom na sredini ruže.
Sada se najzad, posle dužeg vremena, zagrejao za žensku. Onu koja je ušla sa drugaricom.
Gde je toliko?
U neko doba, začuo je isti ulazni kikot. Vraćale su se sa papirnim kesama. Stajao je pored izlaza, levog obraza okrenutog ka njima. Neka vide moj lepi mladež.
Devojke nisu obraćale pažnju na njega. Ili su se pravile da ne obraćaju pažnju. Iznenada, međutim, senzor na izlazu je zapištao.
“Devojke”, reče Đorđo “moram da vas pregledam.”
“Da nas pregledaš?”, zakikotale su se. “To neće ići. Nismo na sistematskom.”
“Dajte tašne.”
Ona koja mu se sviđala je prišla i poljubila ga ravno u mladež koji ga je brinuo.
“Imaš tako muževan ožiljak", rekla je. "Sviđa mi se."
“Otvori tašnu, lutko.”
“Ali zašto. Zar mi ne veruješ?”
Sagnula se da otvori tašnu i pokazala mu opširan dekolte.
“Izaberi šta želiš.”
U tašni su se nalazile uobičajene stvari: novčanik, češalj, puder, maramice, neki žetoni i crna mala haljinica. Izvadio je haljinu. Bila je izuzetno mala, sa dubokim izrezom u visini grudi i rasečenim delom za leđa. On je takve haljinice nekada zvao dopičnjak. Sasvim mirno vratio je ukradenu haljinicu u tašnu.
“Brate" rekao mi je Đorđo - "opet me je poljubila u ovaj govnasti mladež koji se, vidiš” rascvetava kao grobljanska ruža. Oprostio bih joj i da me ubije."
Нема коментара:
Постави коментар