MILAN TODOROV: IZA UGLJA

 

Ne znam da li ima smisla da pričao o tome,

Jednu ili dve sezone snabdevao sam vinom Klub književnika u Beogradu. Preporučio me je jedan poznati zemunski enolog rekavši Budi, koji je vodio tu čuvenu kafanu da bi vilo dobro da u ponudi ima i neko lako fruškogorsko vino.

Ja sam u to vreme, ostavši bez posla počeo taj posao sa vinima i upravo tih dana obilazio sam beogradske kafane nudeći svoja bela, ružičasta i crvena vina.

Nije bilo lako. Naprotiv. Većina menadžera, jer gazde se, po pravilu nisu nikad pojavljivale, bile su prevejane hulje. Uzeli bi uzorke, tobože za probu, popili ih uveče sa, pretpostavljam svojim kurtizanama, i nikad se nisu javljali.

Sa Budom je bilo drugačije. Zatekao sam ga u kuhinji, pored njegovog čuvenog četvorostrukog smederevca, sa zavrnutim rukavima kako mesi meso za roštilj. Mesio je, brat bratu bar tridesetak kilograma. Povremeno bi brisaoruke o belu kecelju koju je stalno nosio i prilazio smederevcu da promeša sarmu u zelju ili viljuškom proveri koliko su kuvane svinjske butkice i pride da okrene crvene babure i ljute paričice koje su crvrčale na plotni ispod koje je dimio ugalj tipa nesušeni vreoci ili tako nešto.

Hoću da kažem kako je sve bilo domaćinski, nadgledano i bez rasipništva.

Kad sam mu ispričao priču o našem rizlingu samo je klimnuo glavom starijoj gospođi, koja je sedela u uglu kuhinje nad knjigama ulaska i izlaska robe.

Plati mu.

Koliko?

Dva kartona za početak.

Platila mi je u kešu.

Bila je to njegova prijateljica sa kojom je živeo postavši udovac.

Donesi za dve nedelje novu turu, rekao je Buda.

Šta ako ne popijete?

Popićemo.

Evo mene za dve nedelje.

Iz dvorišta, uskim betonskim stepeništem spuštam se do magacina Kluba književnika. Sećam se one nečije rečenice: „Nikad ne reci da si književnik“ i ja to ne govorim. Ja sam sada vinogradar i vinar. Dočekuje me Budi menadžer. Glasno pita Budu, koji je sprat iznad u svojoj kujni, gde da smesti ovo fruškogorsko.

Iza uglja, kaže Buda.

I ja mu donosim dva kartona brižljivo punjenog vina u ugljenu prašinu. Buda silazi, pogleda kartone i daje mi novac u kešu. Dobro je vino, kaže. Ima neka mala grupa koja se navadila na njega.

Sledeća tura je već tura od poverenja. Odnosim kartone sa bocama, mladi menadžer Crnogorac ih preuzima i daje mi novac. Ostavljam mu dobar bakšiš sa željom da forsira moje vino.

Sledeći put , kaže, donesi četiri kartona. Vino dobro ide.

Posle dve nedelje evo me opet tamo. Spuštam, hukćući, četiri kartoba sa vinima u podrum sa ćumurom i Crnogorac mi kaže da ostavim samo dva jer su mu dva još ostala a on će platiti četiri.

A Buda, pitam.

Buda nema pojma.

Ostavljam dva kartona i on mi daje novac za četiri. Da bi mi savest bila mirna novac za dva kartona ostavljam njemu.

Zašto toliko? Da podelimo?

Išlo je to neko vreme a onda stalo.

Budina prijateljica koja mu je vodila knjige je umrla.

Buda je, po svemu sudeći, shvatio da ga menadžer potkrada.

Otpustio ga je.
Porudžbine su bile sve ređe.  Klijentela se menjala.

Imam još tvog vina iza uglja, govorio mi skoro zgaslim starinskim glasom preko telefona.

Lepotice noći su pile samo strana pića. Francuski konjak na tuđ račun.

Mira mi je umrla, rekao mi je.

Čuo sam, Moje saučešće.

Ovde svako veče dolaze lepe mirisne žene a ja vidim samo nju.

Vrlo brzo prestali smo da sarađujemo.

Kao da je sa onom belom, pomalo zaprljanom krpom obrisao sve što je do tada bilo i nije se više ničega sećao.

Otišao sam tamo posle nekoliko meseci. Klub je bio potpuno renoviran. Novi vlasnici zadržali su samo Budin četvorostruko smederevac, konzervirali ga i kao eksponat izložili kiši i snegu na dvorištu. Budi, su dali dobro otpremninu i plus bogat honorar samo da u lakejskoj livreji stoji na ulazu i pozdravlja goste.

Kad sam se pojavio nije me poznao. Klimnuo je glavom i rekao mi klišetirano: Dobrodošli u klub pisaca.

To više nije bio on. Bio je maskota.

Budo, rekao sam mu, zar me se ne sećate?

Imao je na glavi neki srebrni cilindar i samo je lako klimnuo glavom. Ni danas ne znam šta mu je to značilo.

Da ili ne?

On, koji je za trpezom, jelima svojih ruku i pićima po svom ukusu, spajao dve polovine Srbije, posle koji mesec umro je od kapi.

Ova priča nema nikakvu poruku. U tome je, možda, njena suština. Radimo mnoge stvari sa žarom i dajemo svaki damar sebe da uspemo. Ponekad, kako to kaže Silvija Plat, ako se ne varam, dovoljno je samo da okrenemo dlanove na gore i budemo sasvim prazni.