Gledao sam tog dana, kao
i obično 24 Kitchen, što smatram opuštajućom i neobaveznom disciplinom kada se
pojavio prilog iz Japana. Potencijalni kuvar, koji je pokušavao da nas pridobije
za svoju, na poseban način, spremljenu junetinu otišao je na ultra modernu
farmu za uzgoj junica. Tamo mu je mladi vlasnik pokazao izuzetno lepu i svetlu
štalu u kojoj su krave, čiste presijavajući crne kože, vrlo blagih očiju jele
iz dubokih eko drvenih valova najzdraviju travu na svetu.
Sve to činimo, rekao je
vlasnik farme, zato da bi krave bile srećne.
Da li su srećne, teško je
bilo odrediti iz ritualne fotelje koju gnjavim godinama. Kamerman se usredsredio
na žvakanje srećnih krava. U pozadini je curila, po običaju za takve blasfemije,
vrhunska klasična muzika.
Oh, šta onda? – pitao je
kuvar.
Onda njihovo meso dostiže
višu cenu i služi se u najskupljim i najkvalitenijim restoranima, reče ponosno
farmer, zeleni mali farmer.
Pitao sam se da li srećne
krave znaju šta ih čeka na kraju balade?
Da li će ih klati uz onu
muziku? Da bude sve u istom visokom stilu.
Kažu da su nacisti pre
nego što su puštali gas u komorama za ubijanje puštali klasičnu muziku nemačkih
kompozitora. Uglavnom violinske koncerte.
Meni su violina i smrt
nekako ostali povezani od kako je na sahrani mog oca neki siroti violinista
zasvirao njegovu omiljenu pesmu „Stade se cveće rosom kititi“. Zatim tu idu još
neki stereotipi poput onog „Udaše mene mladu za stara“. Uvek sam mislio da to
nije pesma mog starog i da su mu to nametnuli, jer on, poput mene, nije imao nimalo
razumevanja za tu vrstu lažnih balada. Bila je to, uveren sam danas, osveta malograđanske
okoline zbog činjenice da je moja majka bila mlađa od njega trinaest godina.
Godine su kao planine.
Nimalo nije važno koliko su stare.
Juče me je žena koja je
kupovala vino pitala da li sam ja onaj koji svako leto pliva na Oficircu.
Bila je mlađa od mene svakako
petnaestak godina.
Rekla je da i ona voli da
pliva.
Da spasim što se spasiti
može, rekoh, da je prošla sezona bila prilično loša. Bila je velika voda, često
su padale kiše, reka je bila prljava.
Meni to ne smeta, rekla
je.
Da li me se sećate,
pitala je. Svaki dan sam na plaži.
Bila mi je poznata. Površno,
kao strani jezik. Crna, suviše preplanula, sa jarko crvenim karminom na usnama,
žena koja pliva do daleko iza plaže, gotovo bez pokreta, kao stablo palo u reku
i najzad izlazi u divlje kupine negde daleko ispod reni bunara za crpljenje
vode i posle, video sam je jednom, u staromodnom bikiniju a la Ursula Anders hoda
junački sama kroz šumu da bi se vratila na pesak koji nezvanično decenijama
uokvirava divlju plažu na Dunavu. Održavala je mladost, na silu, videlo se iz
aviona.
Ali, pomislih, možda ni
ja nisam mnogo bolji.
Delujete mi poznato,
priznao sam.
Imao sam utisak da nije
oduševljena odgovorom.
Štaviše, pomislio sam da više
nikad neće kupovati vino.
Danas mi je slava. Devojačka.
Pa, da se nađe ako neko naiđe.
Srećno, rekao sam.
Ponašala se kao da ne
čuje.
Taj običaj žena da ignorišu muškog sagovornika bio mi je naporan i smešan, kao
i uvek.
Uveren sam da je to trik zbog
koga svi samo gubimo.
Seksualna avanturističnot
žena srednjih godina je u porastu, kako
sam čitao, svuda u svetu.
To mi je bilo stalno u
glavi.
Zaključao sam vrata iza
nje i stajao u polutami osluškujući kako se sporo, kao stablo teško i tromo
udaljava. U stvari, ne udaljava, nego je nešto nosi dalje poput vode koja
stalno teče.
Vratio sam se u svoju
omiljenu fotelju.
Onaj tip, kuvar željan
slave po svaku cenu, lomi listove nekog žbuna, po svemu sudeći lovora i ređa ih
po cvrčećim tablama rumenog mesa.
Hrana i žene obično idu
zajedno.
Ili ne idu, ipak?
Нема коментара:
Постави коментар