Sad piši, rekao mi je
urednik moje, ne želim to da izgovorim, poslednje knjige.
Ti si sad najzreliji.
Imaš energiju iskustva. Imaš najviše ambicije od cele naše generacije.
Piši. Sve što napišeš, objaviću.
Samo, da znaš, uskoro nećeš
moći da pišeš.
Ni o čemu. Ni o
lepom ni o ružnom, premda će ti se razne
stvari dešavati.
I tako sam počeo da
mislim o kraju pisanja.
Još sam pisao svako veče.
Verovao sam da negde, u
mraku, neka ruka lista telefon sa internet stranicom na kojoj su moje reči. I
to mi je bilo dovoljno. Ali nisam znao ko je ona. Pisao sam za nepoznatu i,
vrlo verovatno,nepostojeću osobu. Možda je žena koja se zanosi mojim pisanjem.
A možda je usamljeni čovek, muškarac, negde u belom svetu, kome to što
otkrivam o, uglavnom, ovdašnjem svetu, budi uspomene i sedeći u nekoj sobi u
Čikagu ili Kelnu jedva čeka da ukucam
poslednje slovo u kompjuter i pustim priču o sebi, ženama, prošlosti,
ljubavima, neverstvima i mržnjama, pandurima, ribokradicama sa gramofonom na
kome se po celi dan vrti ista pločaa i peče ista riba dok žene sa zaobljenim
trbuhom trče okolo vrište da neće više,
da ne mogu toliko muškog semena da primaju stalno i da će ući u vodu i udaviti
se zauvek...
Da, sedeo sam na
dunavskoj plaži, u svojoj plavoj stolici na rasklapanje. Bilo je rano jutro.
Osim mene, bilo je tu još samo četiri ili pet uzaludnih pecaroša i jedan
poluludi čuvar divljih kafića.Odjednom se, ni od kuda, pojavila ta starica.Bila
je mršava, u crnini i gazila je u vodu kao da želi samo da opere ruke. Posmatrali
smo je kao epizodu vrelog leta u kome ništa nije neobično. Međutim, starica je
ćuteći koračala sve dalje, dok nije upala u mali vir, koji nastaje usled
vađenja peska za naše nove drumove i bilo je sasvim jasno da će je voda uvući u
svoje ponore. Onaj lucklasti čuvar, srećom tog jutra ne beše sasvim drogiran,
prvi je povikao i nekoliko, mislim dva ribolovca, zagaziše u vodu do grla i
izvukoše staricu, koja se bunila i kočoperila. Pozvali su zatim Hitnu pomoć i
Policiju i uskoro su baku odveli u
nepoznatom pravcu.
Pitao sam se da li su joj
spasili život ili ga samo produžili na kratko, neodređeno vreme.
Ludi noćni čuvar sa kojim
sam rado razmenjivao nekoliko rečenica svakog jutra mi je prišao i rekao:
„Znaš zašto sam to
uradio?“
Rekoh da ne znam.
„Mogao sam da pustim tu
staru ženu da se udavi. Oni mirni ludaci bi i dalje buljili u svoje štapove. Ali,
nisam mogao.“
„Zašto“, upitah ga
neoprezno.
„Ne znam. Verujem da će
mi se žena koja me je napustila vratiti, ako činim dobročinstva. Ostavila me je
i odvela dvoje dece. Izrodili smo dvoje dece, zamisli, i ona je posle svega
toga utvrdila da sam lud i otišla kod svojih roditelja. A ja nisam lud.“
„Nisi“, rekoh. „Možda si
samo malo... nesređen.“
Izabrao sam taj izraz ne
želeći da ga povredim.
„Svi smo mi nesrećni“,
odvratio je tupo. „Nesrećni smo jer sve nestaje.“
Setih se da sam pre samo
nekoliko meseci ugostio neke turiste iz Grčke i, gle budale, pokazivao im
bedeme tvrđave stare jedva tri stotine godina.
Penjali smo se ka prvoj
kapiji i zadihani zastali ispred nje.
Pogled mi se zaustavio na
uskim šančevima sa pravilnim udubljenjima u svakom od njih.
Ovde je nekad, rekoh, bio
mali zoološki vrt.
Jeda damica sa lepim
nosom kliknu od radosti:
„Kakvo mesto za životinje.“
Ali,dodadoh, zoološki vrt
je ukinut jer je stanovnicima ispod tvrđave smetala jutarnja larva životinja.“
„Lavova, tigrova?“ upita
piljeći u mene krupnim crnim očima.
„Ma ne“, rekoh. „Bile su
tu samo neke lisice, koliko se sećam.“
„Bili ste tada mali“,
upita ponovo.
„Da, sasvim mali dečak.“
„I sve je to iščezlo?“
„Da, sve je iščezlo, mada...“
Podigla je obrve. Naš
prevodilac je zastao u malom čudu.
„Mislim da je preživela
jedna lisica“, rekoh zagonetno.
„Žena“, upitala je
lucidno.
Nisam ništa rekao.
Trebalo je da požurimo na vrh tvrđave odakle se videla ravna, mirna ravnica.
I da napišem još koji
redak o lisici.
(odlomak)
Нема коментара:
Постави коментар