MILAN HADŽI TODOROV: PISMA NEPOZNATOJ

 

Nisam ništa očekivao od vojske. Bio sam već star za nju. Imao sam dvadeset i četiri ili dvadeset pet godina. Upravo sam završio fakultet i samo nekoliko meseci pre odlaska u kasarnu umro mi je otac. Bio sam sasvim izduvan. I takvog me neki kapetan, koji nam je hodao iza leđa, lupnuo šakom po ramenu. U prvom trenutku nisam znaš šta mu to znači. Posle mi je plavi vodnik, dobar momak iz Sombora objasnio da ću biti mitraljezac. I to na Šarcu Nikokletine Bursaća. Pretpostavljao sam da je šarac težak. Gledao sam to oružje u partizanskim propagandnim filmovima.

Ne boj se, kao da mi je čitao misli vodnik Somborac, dobićeš pomoćnika čiji će zadatak biti da nosi najteži deo opreme, dakle, kutije sa municijom,

nogare mitraljeza, možda i ne ko stacionarno postolje.

I tako sam upoznao Almira.

Bio je iz Ložionice u okolini Prištine. Nikad nisam čuo za to mesto.

Almir je bio mlađi od mene šest godina, ali je, za razliku od mene već bio oženjen i imao dvoje dece.

Žena, jedna lepa crnka, pokazao mi je njenu sliku ali na brzinu, u zajedničkoj kamenoj prostoriji sa betonskim valovima nad kojim smo se zapirali ledenom vodom – bila je nepismena kao i on.
Bio mi je simpatičan, iako mi je otkazao pomoć pri nošenju opreme za mitraljez zbog navodnog čira u želucu.

Poslali su ga kod specijaliste lekara, ali ovaj nije našao nikakvu bolest u stomaki i tako se Almir pribio uz mene.

Jednog dana dobio je pismo od žene.
Da li bi hteo da se sklonimo u kantinu da mi ga pročitaš. To je pismo od moje Diare.

Zar nisi rekao da je Diara nepismena.

Jeste, nepismena je, ali ima ko joj piše pisma.

Šta sam mogao.

Platiću ti pivo, rekao je.

Ne treba, Almire.

I čitao sam mu pismo od njegove Diare.

Molio me je da čitam polako.

Almire, deca su dobro samo su malo bolesna i opet kašlju. Ja bi mogla da se zaposlim ako se ti vratio da prodajem niveni u trafiku.

Diara.

Pročitaaj ponovo.

Pročitao sam.

Kakva trafika?

Kakvi niveni?

Nisam znao šta da mu kažem. To ti je, brate, od reči do reči. Možda pisac nije dobro razumeo šta mu je govorila. U trafici prodaju novine.

U pismu nije bilo nimalo nežnosti. Samo surova stvarnost.

Je l bi teo da joj otpišemo?

Kako to misliš.

Ti samo piši, a ja ću ti govoriti.

Diara, govorio je, nemoj da se igraš s glavu. Kaka trafika?

Ja sam bolestan. Inače sam dobro.

Almir.

Jesi zapisao?

Jesam, rekoh, ali tu nema ljubavi. Sve je lažno. Mogao bih da joj napišem kako ti nedostaje, kako ti nedostaju deca, da misliš na njih neprestano, da sanjaš kuću i te stvari malo mekše i na kraju da je pitaš šta je sa socijalnom pomoći koju su vam obećali, kako je skinut kukuruz kod Džafera, da li si brala jabuke za Selmira i to.

Nema ništa od toga, odrezao je.

Daj mi da stavim u kovetar.

I stavio je papir u koverat.

Možda je bolje da se ne petljam u njihove stvari, mislio sam. Uostalom sve bi to bilo lažno predstavljanje. Najzad, možda istina ne postoji u stvarnosti, nego samo onakva kakvu je mi zamišljamo. U stvarnosti, umesto da on bude moj – ja sam bio njegov pomoćnik u komplikovanim bračnim odnosima.

Čitao sam mu i dalje redovno poštu iz Ložionice i pisao pisma njegovoj lepoj  maloj ženi.

Ničega tu nije bilo.

Činilo se ipak da je srećan.

Možda jedno drugom veruju u dobre namere. Mislio sam još da mora da postoji neka sreća koja ih obasjava a da se to ne vidi ničijim okom, osim onim njihovim, unjutrašnjim.

Onda se ponudio da mi čisti čizme. Za uzvrat,  za pisanje.

Ne treba, Almire. Jebeš čizme. Važno je da si ti zadovoljan, a i žena tvoja.

Smeškao se.

Nisam mu rekao da sam na kraju svakog pisma dopisivao nešto što on nije rekao i zbog čega bi me sigurno ubio.

Voli te, Almir.

Ljubavi, čuvam te s mitraljezom.

Pomiluj decu umesto mene...

I te stvari, jednostavne toliko samo da je mogla da računa na njegovu odanost, koja možda i ne postoji ali mora da joj pripada kao izabranoj ženi.
Čovek koji je pisao pisma njegove žene osetio je razliku i počeo da dodaje male emocije u šture razmene podataka o vremenu, smrtima, nestašicama i nevoljama.

On je pisao nepoznatom čoveku kome je nedostajala ljubav.

Ja sam pisao nepoznatoj tuđoj ženi ljubavne poruke.

Sve više, sa iskrenim žarom – osetih, pisali smo i on i ja.

Odakle nam to, pitao sam se.

Da li je to okoreli izraz mojih skorašnjih nesreća?

Jer u tom pisanju tuđoj ženi nisam se pretvarao. Bilo je kao da je odista volim samo na jedan posredan način. Skoro neutralmo.

Sada kad mislim o tome imam utisak da niko nije predodređen za ljubav i da je voleti vrlo nepouzdana očekivanost. Ne postoji urednost osećanja ma koliko se mi trudili. Sve je u tome da je svako samo svoj, jer i u najprimitivnijim odnosima postoji mnogo nejasnoća koje nikada do kraja ne budu razjašnjene. Ne znam šta je to. Znam sada, najzad, da ljubav postoji kao poseban, tačnije zaseban oblik življenja u odnosu na pisanje ili pripovedanje o njoj. Zbog toga je veličanstvena, čista kao anđeli.

Da, i to sam joj napisao, toj nepismenoj Diariji.

Zbog toga Almir, osetio sam, nikada nije odgovarao direktno na Diarina pitanja, koja je ona, odnosno zapisivač njenih reči, slao jednom u dve nedeljem, tako nekako.

Da, Almir mi je jednog dana rano ujutro ipak uglancao čizme i priznao da je Diarino pismo dao nekom drugom vojniku da ga pročita.
I... šta je pročitao, pitao sam ga pomalo usplahireno.

Isto što i ti, rekao je. Samo je malo umekšao.